Duša posle smrti-jeromononah Serafim Rouz

[Гост]

...loading shoutbox...

[aquilio]

Треба прочитати целу књигу па онда писати и кудити- књига је одлична ,прочитао сам је давно и оца Серафима јако поштујем.
Помени Господе у Царству своме јеромонаха Серафима

 Upravo u tome i jeste problem. Ljudi krenu sa citanjem ovakve literature i onda krenu one lazne dileme tipa da lie je
 dusa smrtna ili bezsmrtna. Ovakvu literaturu ostaviti za kasnije isto kao i Lestvicu ipak je to tvrda hrana.

[VladanSimić]

ИСТИНСКИ ХРИШЋАНСКИ ДОЖИВЉАЈ НЕБЕСА

 

1. "Локација" Небеса и ада - заблуде римокатолика и протестаната

Већ смо видели из многих повести светих Отаца и из житија Светих, да душа одмах по смрти ступа у поднебесно ваздушно царство, чија смо својства подробно размотрили. Такође смо видели да се кретање душе кроз ово ваздушно царство, након што тело збиља умре и душа се одвоји од свега овоземаљског, описује као усхођење кроз митарства. Ту почиње "посебни" суд, како би се видело да ли је душа достојна да обитава на Небесима. Душе обремењене непокајаним гресима пали духови низвргавају у пакао; оне пак, које успешно прођу испитивање на митарствима слободно улазе на Небеса вођене анђелима.

А шта су Небеса? Где се налазе? Имају ли неко одређено место? Да ли су "тамо горе"?

И ова, као и друга питања која се односе на живот после смрти, треба поставити не из пуке радозналости, него ради тога да бисмо боље схватили учење Цркве о томе и да бисмо избегли збрку и пометњу коју модерне идеје и неки психички експерименти могу унети чак и у душе православних хришћана.

Питање места, "локације" Небеса (ада), једно је од оних које данас многи погрешно схватају. Не тако давно, Хрушчов се подсмевао верујућима, онима који су још увек веровали у Небеса: ето, он је послао космонауте у свемир, а они Небеса тамо нису видели!

Ни један разуман хришћанин не верује, наравно у безбожничку карикатуру о Рају "на облацима", мада постоје и такви наивни протестанти који су спремни да Небеса сместе у неку удаљену галаксију или сазвежђе.

Сва видљива творевина је, међутим, у палом стању, и нема у њој нигде места за невидљива Божја Небеса, која су духовна, а не материјална реалност.

Али многи хришћани су, да би избегли подсмех неверујућих и отклонили ма и најмању мрљу некакве материјалистичке концепције, отишли у другу крајност тврдећи да се Небеса не налазе нигде. Код римокатолика и протестаната могу се наћи високоучене апологије које доказују да су Небеса "стање, а не место", да је израз "тамо горе" само метафора, да Вазнесење Христово (Лк. 20, 50, 51, Дел. ап. 1, 9-11) није било истинско узношење, него само "промена стања". Учинак оваквих апологија је тај да су Небеса и ад постали веома нејасни и неодређени појмови, и да свест о њиховом реалном постојању постепено ишчезава. Ово доводи до погубних последица по живот хришћана, јер су то управо оне реалности ка којима је усмерен сав наш земаљски живот.

По учењу епископа Игњатија Брјанчанинова, све те апологије заснивају се на погрешној идеји нововековног филозофа Декарта, да све што није материјално, вештаствено, јесте "чисти дух" -неограничен временом и простором.

Епископ Игњатије пише: "Декартово бунцање о независности духова од времена и простора је чиста бесмислица. Све што је ограничено, нужно зависи од простора" (т. III, стр. 312).

"Многобројни цитати из богослужбених књига и из дела светих Отаца Православне Цркве сасвим поуздано дају одговор на питање где се налазе Рај и ад. Православна Црква сасвим јасно указује на то да се Рај налази на Небесима, а ад у утроби земље" (т. III, стр. 308-309, подвукао еп. Игњатије). Овде ћемо

само указати на то како ово учење треба разумети.

Несумњиво је тачно, како показују многобројни цитати код епископа Игњатија, да сви православни извори - Свето Писмо, богослужења, житија Светих, дела светих Отаца, -говоре о Рају и Небесима као о ономе што је "горе", а о паклу као о ономе "доле" под земљом. А пошто су Анђели и душе ограничени у простору (као што смо видели у поглављу "Православно учење о анђелима"), такође је истина да се они морају увек налазити на једном одређеном месту - на Небесима, у аду, или на земљи.

Већ смо наводили учење преподобног Јована Дамаскина о анђелима да, "када се они налазе на Небесима, нису на земљи, а када их Бог пошаље на земљу, тада нису на Небесима ("Тачно изложење православне вере" т. II, стр. 206), што се сасвим слаже са учењем св. Василија Великог, ("О Духу Светом", гл. 23), св. Григорија Двојеслова ("Поуке на књигу о Јову", књ. II, 3), и у суштини, са учењем свих православних Отаца.

Небеса су дакле, несумњиво - место, које се, опет несумњиво, налази "горе" у односу на било коју тачку на земљи, а ад је несумњиво "доле", у утроби земље; али људи та места и оне који у њима бораве не могу видети док им се не отворе духовне очи, како смо објаснили раније, говорећи о ваздушном царству.

Осим тога, ова места се налазе ван "координата" нашег просторно-временског система: авиони не пролећу "невидљиво" кроз Рај, ни сателити кроз треће небо, нити се бушењем земљине коре може допрети до душа које у аду чекају Страшни Суд. Оне су тамо, али у другој врсти простора. Тај простор започиње баш овде, али се пружа у сасвим другом смеру.

И у нашем свакодневном овостраном искуству има знакова, или бар наговештаја те друге стварности. На пример, многи Свети су постојање вулкана и силне јаре у средишту земље сматрали знаком постојања ада у земљиној унутрашњости.

Наравно, ад није "материјалан", онако како је то лава која избија из земљине унутрашњости. Али, чини се да ипак постоји некакво "преклапање" ових. двеју врста стварности - "преклапање" које се може пре свега видети и код самог човека, који поседује способност да под одређеним околностима, или по Божјем допуштењу сагледава обе ове стварности. И савремени научници су морали признати да више нису сигурни у то каква је права природа материје и које су њене границе, односно где она престаје, а почиње "душевна" реалност.

Многобројни примери из житија Светих сведоче о томе како "онострано" проваљује у овај наш "нормални" свет. Често се, рецимо, догађало да неко види душу ново-престављеног човека где узлази на Небеса, као што је свети Венедикт видео душу светог Германа Капуанског коју два Анђела узносе на Небеса у огњеној кугли (св. Григорије, "Разговори", II, 35), или као што су житељи острва Атооњак видели како душа светог Германа Аљаског узлази на огњеном стубу, или као што је Старац Филарет Глински видео душу Светог Серафима Саровског да се узноси на Небеса.

Пророк Јелисеј је видео како пророк Илија одлази на Небо у огњеним колима (III Цар. 2, 11).

Други су, пак, видели како душе пролазе кроз митарства. Нарочито су бројни овакви случајеви у житијима преп. Нифонта, епископа града Констанце на Кипру (слави се 23. децембра), и светог Колумба Јонског, из чијег живота смо један догађај већ навели у поглављу о митарствима.

У житију блаженог Теофила Кијевског каже се да је један од сведока његове праведничке кончине видео како је "пред његовим очима нешто у трену проминуло, и неки прохладан дашак пирну му у лице. Димитрије зачуђен погледа увис, и скамени се: у келији се покров полако подизао, а плаветно небо као да је ширило руке да дочека свету душу умирућег праведника ("Живот блаженог старца јеросхимонаха Теофила", о. Владимир Зноске, Кијев, 1906).

Преко тог општег сазнања да су Небеса и ад збиља "места", али не места у овоме свету, у нашем просторно-временском систему, - наша радозналост не би требало да сеже. Ова "места" се толико разликују од наших земаљских представа "места", да ћемо се безнадежно заплести ако покушамо да сачинимо њихов "атлас". У неким житијима Светих се јасно износи да су "Небеса" изнад "Раја"; у другима се каже да постоје бар "троја небеса", али да није наше да изналазимо "границе" ових места нити да утврђујемо њихова својства.

Такви описи дати су нам по Божјем промислу, како би нас подстакли да хришћанским живљењем и смрћу досегнемо та места, а не да бисмо ми на њих примењивали наше земаљске категорије логике и схватања која су потпуно непримерена.

Свети Јован Златоусти нас исправно подсећа на то шта треба да нам је истинска брига при проучавању Небеса и ада: "Ти питаш где је ад, али због чега ти је потребно да то знаш? Ти треба да знаш да ад постоји, а не где се он налази... По мом мишљењу он је негде ван овога света... Потрудимо се да сазнамо не где се он налази, него како да га избегнемо" (Из "Беседе на Посланицу Римљанима" 31, 3-4).

Нама је у овом животу мало тога дато да знамо о оностраној стварности, али знамо довољно да бисмо могли одговорити рационалистима који кажу да се Небеса и ад не налазе "нигде", само зато што их не могу видети. У ствари, та места се "негде" налазе, и неки житељи земље били су тамо и вратили се да би нам о томе приповедали; али док смо у телу ми та места боље видимо вером него непосредним знањем. "Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бејах познан" (I Кор. 13, 12).

 

2. Хришћански доживљај Небеса

Истински хришћански доживљај Небеса увек носи у себи један те исти печат оностраног искуства. Они који су видели Небеса нису просто путовали на друго место, него су ступали у потпуно другачије духовно стање. Ми који то нисмо лично доживели морамо се задовољити описом одређених спољашњих обележја на основу којих се ови доживљаји прилично јасно могу разликовати од свих оних доживљаја ваздушног царства које смо раније размотрили.

У многим житијима Светих описује се како су људи са земље посматрали узлажење душа на Небеса. У житију св. Антонија Великог читамо: "А други пут Антоније сеђаше у гори и подигавши поглед виде како се неко узноси по ваздуху, а мноштво га са радошћу сусреће. Дивећи се томе и величајући тај сабор, он се стаде молити да му се открије значење виђеног. И одмах му се јави глас: "То је душа Амуна монаха нитријског, који до старости пребиваше у подвигу" (Житије св. Антонија).

Ава Серапион овако описује смрт светог Марка Трачког: "Погледавши горе, ја угледах како душу светога -већ ослобођеног свеза тела - Анђели својим рукама покривају сјајном белом ризом и узносе на Небеса. Ја сам погледом пратио пут њеног узношења кроз ваздух и видео отворена Небеса. Тада видех да мноштво демона стоји на том путу и чух Анђелски глас упућен њима. "Синови таме, бежите и сакријте се од светлости правде!"

Света душа Маркова беше задржана у ваздуху око један сат. Онда се зачу с Небеса глас који говораше анђелима: "Узмите и доведите овамо тога који посрами демоне". Када душа преподобнога потпуно неповређена прође кроз демонске легије и већ се била приближавала отвореним Небесима, угледах на прилику десну руку која се пружа с Небеса да прихвати непорочну душу. Затим се ово виђење сакри од мојих очију и више ништа не видех" (Житија Светих, 5. април).

Из ових примера већ можемо уочити три особености истинског хришћанског доживљаја Небеса. То су: да се душа узноси на Небеса, да је прате Анђели, и да је дочекују житељи Небеса, чијим се обитељима она и придружује.

Постоје различити доживљаји Небеса. Понекад душа бива одведена тамо пре смрти да би видела тамошњу красоту или место које јој је припремљено. Тако света Мавра, пошто није прихватила два лажна виђења потекла од палих духова, током свог мученичког страдања (што смо раније наводили као пример могућег искушења у часу смрти) овако описује богодано виђење које је потом уследило: "Такође видех и трећег младића, предивног изгледа, чије лице сијаше као сунце. Узевши ме за руку, он ме узведе на Небеса и показа ми престо, покривен белом одеждом и прекрасан венац. Задивљена таквом лепотом, ја упитах младића који ме је на Небеса довео: "Господине, чије је ово?", а он ми рече: "То је награда за твој подвиг... Али, врати се сада у своје тело; ујутру у шест сати доћи ће анђели Божји да узму ваше душе и узведу их на Небеса" (Житија Светих, 3. мај).

Постоји и доживљај виђења Небеса из далека, као у случају првомученика Стефана, који је видео "Небеса отворена и Сина Човечијега где стоји с десне стране Богу". (Дела 7, 56). Овде ћемо, међутим, размотрити само онај доживљај који је најсличнији савременом "посмртном" искуству - узлажење на Небеса, било након смрти или у богоданом виђењу, "у телу" или "ван" њега.

Свети Салвије Албински, галски јерарх из 6. века, пошто је био мртав скоро цео дан, вратио се у живот, и свом пријатељу Григорију Туринском испричао следеће:

"Када се моја келија потресла пре четири дана, а ти ме видео како лежим мртав, два Анђела су ме подигла и донела на сам врх Небеса, и мени се чинило да с под мојим стопалима налази не само ова једна земља, него и сунце и месец, облаци и звезде. Затим су ме провели кроз двери које су сијале светлошћу блиставијом од сунца и увели у здање где су сви подови блистали као злато и сребро. Та светлост се не да описати. На том месту налазило се мноштво народа - по изгледу, ни мушкарци, ни жене - које се простирало тако далеко на све стране да му се није могао сагледати крај.

Анђели ми направише пролаз кроз ту масу људи и ми дођосмо на место у које смо још из даљине упирали поглед. Над тим местом се надносио облак. који беше блиставији од било какве светлости, иако нигде не беше ни сунца, ни месеца, ни звезда. Заиста, то сами облак својим сјајем блисташе јаче од њих. Из облака тада дође глас сличан гласу многих вода.

Мене грешнога поздравише с великом чашћу нека бића од којих једни беху обучени у свештеничке одежде, а други у обичне хаљине. Моји пратиоци ми рекоше да су то мученици и други свети које ми

на земљи прослављамо и којима се усрдно молимо. Док сам тамо стајао, запахну ме такав сладостан миомир да ја, насићен њиме, нисам осећао никакву потребу за храном или пићем све до овог часа. Затим зачух глас који рече: "Нека се овај човек врати на земљу јер је потребан нашим црквама". Ја сам чуо глас, али не могах видети ко то говори. Онда падох ничице на земљу, заплакавши: "Авај, авај Господе", рекох, "зашто си ми показао све ове ствари кад их поново узимаш од мене?" А глас који ми говораше, рече: "Иди у миру, Ја ћу се старати о теби док те не доведем поново на ово место". Моји пратиоци ме тада оставише и ја се, плачући, вратих кроз двери на које и уђох" (Историја Франака, књ. VII, 1).

Овај доживљај указује на неколико још важнијих обележја: блиставост небеске светлости, невидиво присуство Божје, чији глас се чује, трепетно поштовање које Свети указују Богу и осетивост Божје благодати дате у виду неописивог миомириса. Такође се јасно каже да мноштво "људи" виђених на Небесима (поред анђела који прате душу) - јесу душе мученика и светих.

Исто тако и монах из Венлока, пошто је од анђела био узнесен и пошто је прошао митарства "угледао је предивно место где је мноштво веома лепих људи ликовало с неизрецивом радошћу, позивајући и њега да подели са њима ту срећу и радост ако му је допуштено. А од даха ових блажених душа које се наслађиваху заједничком радошћу до њега допираше чудесан миомирис.

Свети Анђели му рекоше да је то место Рај Божји.

Виде још и "величанствене зидине задивљујуће дужине и висине које сијају блиставим сјајем, а свети анђели му рекоше: "Ово је тај свети и славни град, небески Јерусалим, где душе светих пребивају у вечној радости. "Он казиваше да су ове душе и зидине овог славног града... биле тако заслепљујуће блиставе да није уопште могао да гледа у њих" (Писма светог Бонифатија).

Можда је најпотпунији и најчудеснији доживљај Небеса икада забележен у хришћанској литератури онај који је имао св. Андреј Христа ради јуродиви (живео у Константинопољу у IX веку). Овај доживљај је, на основу казивања самог Светитеља, записао његов пријатељ Никифор. Овде наводимо само поједине делове.

Једном, за време сурове зиме, св. Андреј је лежао на улици промрзао и већ на самрти, кад одједном осети топлину и угледа прекрасног младића с лицем које је блистало попут сунца. Овај младић га поведе у Рај, на треће Небо.

"По Божјој вољи ја пребивах две недеље у овом сладосном виђењу... Видех себе у прекрасном и дивном Рају... умом и срцем дивљах се неизрецивој лепоти Раја и наслађивах се ходајући по њему... Преда мном иђаше младић, лица светлог попут сунца, и одевен у пурпурну хаљину... Идући за њим, угледах велик и диван Крст, налик на дугу, око кога укруг стајаху огњевиди певачи. Они узношаху милозвучно пјеније, славословећи Господа, некада на Крст распетога.

Младић који иђаше преда мном, приђе Крсту, целива га, па даде и мени знак да и ја целивам Крст... Док га целивах, ја се испуних неизрецивом духовном сладошћу и осетих миомирис снажнији од оног рајског. Прошавши поред Крста, погледах наниже и угледах под собом као морски бездан... Мој путовођа се окрете и рече ми: "Не бој се, јер нам се ваља попети још више". И он ми пружи руку. Кад га узех за руку, већ смо били изнад другог неба. Тамо видех дивне мужеве, њихов спокој и људским језиком неисказиву радост њиховог слављења... И гле, узиђосмо изнад трећег неба, где ја видех и чух мноштво Небеских Сила које песмом славословљаху Бога. И рече ми младић што ме вођаше: "Кад се уклони застор, угледаћеш Господа Христа. Поклони се његовом престолу". Чувши ово, ја се обрадовах и сав устрептах, јер ме обузе у исти мах ужас и неисказива радост. И гле, некаква пламена рука отклони застор и ја, попут пророка Исаије, угледах мога Господа "где седи на престолу високом и уздигнутом, и Серафими стајаху око Њега" (Ис. 6, 1) ... Угледавши га ја падох пред Њим ничице...

Чак и сада, сећајући се тог виђења, ја се испуњавам неизрецивом радошћу. Потом сва небеска војска запева предивну, неизрециву песму и ја се опет - ни сам не знам како - обретох у Рају и ходих по њему" (Житија светих, 2. октобар).

Када је свети Андреј помислио како није видео Мајку Божју на Небесима, Анђео му рече: "Хтео си да видиш овде Царицу, Ону која је сјајнија од небеских сила? Није овде, отишла је у многострадални свет да помаже људима и теши невољнике. Показао бих ти њено свето место, али више нема времена, пошто се мораш вратити натраг". Овим се још једном потврђује да се Анђели и Светитељи у једно исто време могу налазити само на једном месту.

Чак и у XIX веку, слично истинито виђење Небеса имао је схимонах Теодор Свирски, ученик старца Пајсија Величковског. При крају својих земаљских дана, он је искусио силно деловање Божје благодати на себи. Недуго после једног таквог случаја, он се разболео, и три дана био у некој врсти коме. "Када је пао у занос и нашао се ван себе, пред њим се појави неки невидиви младић који се могао осетити и опазити само чувством срца. Тај младић га поведе једном уском стазом на леву страну. Сам о. Теодор је касније причао да је имао осећај да је већ умро и сам себи је рекао: "Умро сам. Не знам хоћу ли се спасити или ћу погинути". "Спасен си!" - одговори му на те његове помисли невидиви глас. И одједном некаква сила попут снажног вихора подухвати га и пренесе на десну страну.

"Окуси радост рајског обручења коју дајем онима који ме љубе" - чу се невидиви глас. О. Теодору се учини као да с овим речима Сам Спаситељ положи своју десну руку на његово срце и он би узнесен у неко неизрециво пријатно, али потпуно невидиво и земаљским речима неописиво обиталиште. Из тог чувства он пређе у друго, још узвишеније, па онда у треће, али сва та чувства, како он сам говораше, могао је само да запамти срцем, али не и да схвати разумом.

Потом он угледа нешто као храм и у њему, близу олтара, као шатор, у коме беху петоро или шесторо људи. Мислени глас му рече: "Ради ових људи се одгађа твоја смрт. Ради њих ћеш још поживети". Тада му беше откривен духовни узраст неких његових ученика, па му онда Господ саопшти каква ће искушења загорчати вече његовог живота... Али Божански глас га увераваше да ови бесни таласи неће наудити лађи његове душе, јер је њен невидљиви крманош - Христос" (Из "Животописа оптинског старца јеромонаха Леонида, 1876. г.).

Могли би се навести и други примери из житија светитеља и подвижника, али би то било само понављање већ реченог. Поучно би, међутим, било ради поређења са савременим "посмртним" искуствима, изнети искуство савременог грешника на Небесима. Тако, аутор текста "Невероватно за многе..." (чије смо сведочанство већ неколико пута наводили), након што је измакао демонима на митарствима, благодарећи заступништву Мајке Божје, описује како је, још увек вођен Анђелима, наставио да се креће навише, и онда, каже: "Угледах изнад себе јарку светлост. Она ми се учини налик сунчаној, али беше много, много снажнија од ње. Тамо мора да је неко царство светлости...

И одједном, великом брзином ми уђосмо у област те светлости, и она ме дословце ослепи. Ја затворих очи подигавши руке к лицу..."

"Боже мој, шта је ово, каква ли је ово светлост? Зашто је она за мене као мркли мрак? Не могу да гледам, и као у тмини ништа не видим..."

Та немогућност да видим, да гледам, још је увећавала мој страх од неизвесног, тако природан у овом за мене непознатом свету, и ја, силно узнемирен, помислих: Шта ће бити даље? Хоћу ли скоро проћи ову област светлости и има ли њој уопште краја?

Али, десило се нешто друго. Зачу се величанствен, без гнева, али властан и одлучан глас:

"Није спреман!". А потом... потом се за трен заустависмо у нашем стреловитом лету навише - и почесмо брзо да падамо..." (стр. 48-49).

У овом случају још јасније је описана природа ове небеске светлости: она је таква да њено виђење може поднети само онај ко се, попут светога Салвија и Андреја, хришћанским животом и подвизима припремио за то.

 

3. Својства истинитог виђења Небеса

Погледајмо сада укратко главна обележја ових истинитих доживљаја Небеса и размотримо у чему се разликују од искустава боравка у ваздушном царству описаних у претходним поглављима.

Истинити доживљај Небеса увек се открива на крају процеса усхођења који се обично одвија кроз митарства (ако је душа дужна да тамо "плати" неку "царину"). С друге стране, у савременим "вантелесним" и "посмртним" стањима митарства и демони се никад не сусрећу, а само понекад се описује процес усхођења.

Душу на Небеса увек воде Анђели или Анђео, и она никад не "залута" тамо случајно, нити се креће по својој сопственој вољи или сопственим силама.

Ово је једна од најупечатљивијих разлика између истинитог доживљаја Небеса и савремених искустава пентекосталаца и других који описују "посмртна" стања у "Рају" и на "Небесима". Та неправославна искуства су у суштини истоветна са овосветским и чак атеистичким доживљајима "раја", као што смо већ видели раније, а разликују се само у небитним детаљима интерпретације, што лако може бити плод људске маште док душа борави на "астралном плану".

У ствари, у тим неправославним искуствима душу никада не воде Анђели. О овоме је писао св Јован Златоуст у тумачењу Лукиног Јеванђеља (16, 19-31):

"Лазара тада одведоше анђели. Напротив, душу онога (богаташа) узеше неке страшне силе, можда и послане због тога. Јер душа не може сама себе одвести у онај живот, то је немогуће. Ако ми, идући из града у град требамо водича, колико ли ће он бити потребнији души када се истрже из тела и предаје будућем животу?" (Беседа "Антиохијском народу" III, "О Лазару", цитирано по митр. Макарију "Православна догматика" II, стр. 536).

Ово се збиља може сматрати пробним каменом аутентичности доживљаја Небеса. У савременим "посмртним" искуствима души се најчешће предлаже да изабере - хоће ли да остане у "рају", или да се врати натраг на земљу.

Истинити доживљај Небеса, међутим, никад не бива по људском избору, него по Божјој заповести, који извршавају Његови Анђели. У данашњим "вантелесним" доживљајима "раја" обично нема потребе за некаквим водичем, зато што се све збива управо овде, у ваздуху над нама, још увек у овоме свету. Присуство Анђела-водича неопходно је тек ако се ради о доживљавању нечега ван овог света, неке другачије стварности, где се душа не може кретати самостално. (Ово не значи да ђаволи не могу узети обличје "Анђела-водича", али они то у савременим искуствима ретко чине).

Доживљај Небеса збива се у блиставој светлости и праћен је јасним знацима Божје благодати, нарочито дивним миомирисом. Таква знамења се, истини за вољу, понекад срећу и у данашњим "посмртним" искуствима, али између ове две врсте знамења постоји битна разлика, чију важност тешко да можемо пренагласити.

Наиме, савремена искуства су површна, чак чулна, она се ни по чему не разликују од сличних искустава неверујућих људи, осим по хришћанском декору који посматрач види током "вантелесног" искуства (или га сам додаје).

Ово искуство не представља ништа друго до природни осећај задовољства у "вантелесном" стању, превучен танушном "хришћанском" глазуром. (Такође је у неким случајевима могуће да демони придодају и своју обману како би посматрача још више увукли у гордост и учврстили га у његовом површном поимању хришћанства, али нема потребе да сада разматрамо то питање).

С друге стране, у истинитим хришћанским искуствима, њихова дубина се потврђује заиста чудесним појавама: светога Салвија је благоухање тако "заситило" да дуже од три дана није осећао потребу ни за храном ни за водом.

Тек када је испричао свој доживљај, миомирис је ишчезао, и његов језик је отекао и прекрио се ранама; свети Андреј је био одсутан две недеље; К. Икскул је био "клинички мртав" током 36 сати. У савременим "посмртним" искуствима свакако се понекад дешавају "чудесна исцељења" у стањима која су блиска смрти или су налик на њу, али никада ништа тако необично као у наведеним случајевима. Такође, никада се не појављује ништа што би указивало на то да су ти људи збиља били на Небесима, већ просто сведочи о томе да су искусили пријатност боравка у "вантелесној" стварности (тзв. "астрална раван").

Разлика између ових савремених искустава и истинитих доживљаја Небеса потпуно је истоветна оној разлици која постоји између данашњег површног "хришћанства" и истинитог Православља. На пример, "мир" који осети човек који је "прихватио Исуса као свог личног Спаситеља", или имао, у наше време тако уобичајено искуство да "говори непознате језике" или имао виђења "Христа" (што такође данас није реткост), али који не зна ништа о свесном хришћанском живљењу у подвигу и покајању, нити се икада причестио истинским Телом и Крвљу Христовом у Светим Тајнама од самог Христа установљеним, такав се, дакле "мир" не може никако упоредити са оним миром који откривамо у житијима великих православних светитеља.

 

4. Савремена искуства су обичан фалсификат истинитог доживљаја Небеса.

Истинити доживљај Небеса праћен је осећањем таквог страхопоштовања пред Божјом величанственошћу и осећањем такве своје недостојности да се Он сагледа (сазерцава), каква се данас ретко срећу и међу православним хришћанима, а камоли код оних који се налазе ван Цркве Христове.

Искрено, из дубине срца осећање недостојности светог Салвија, трепетно поклоњење светог Андреја Господу Христу и слепило К. Икскула изазвано светлошћу коју није био достојан да гледа, - представљају нешто што се не може срести у савременим искуствима. Они који данас у ваздушном царству виде "рај", осећају "радост", "срећу", "задовољство", али ретко када и нешто више од тога. Ако виде "Христа", ма у каквом виду, то је само зато да би себи приуштили задовољство да разговарају са Њим, што је, рецимо, карактеристично за искуства у "харизматском" покрету.

Елемент Божанскога и елемент човековог трепетног става пред Богом није присутан у оваквим искуствима.

Могли бисмо навести и друга својства истинитог доживљаја Небеса (описана нарочито у Житијима Светих), али и ово што је досад речено сасвим је довољно да бисмо истинити доживљај могли јасно разликовати од савремених искустава. Треба међутим имати увек на уму, кад год се усудимо да говоримо о оваквим узвишеним доживљајима оностраног, да су нам они дати више као наговештаји, него као потпуни описи онога што се људским језиком и не да уопште ваљано описати: "Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе" (1 Кор. 2, 9).

 

5. О виђењима ада

За православног човека ад је исто тако реалан као што су и Небеса. Сам Господ много пута говори о онима које ће, због неиспуњавања Његових заповести, послати "у огањ вечни, припремљен ђаволу и његовим анђелима" (Мт. 25, 41).

У једној од својих прича, Он даје упечатљив пример богаташа који, осуђен на адске муке због свог рђавог живота на земљи, упире поглед у Рај којег се лишио, и моли патријарха Аврама да Лазару, убогом сиромаху, за живота презираном од богаташа, допусти да дође и "умочивши у воду врх свога прста расхлади ми језик, јер се мучим у овом пламену". Али Аврам одговара да је "међу нама и вама постављена велика провалија", те да међу спасенима и проклетима нема никаквог општења (Лк. 16, , 24-26).

У православној литератури виђења ада су исто тако уобичајена појава као и виђења Небеса и Раја. Али, за разлику од виђења Небеса, ова виђења и искуства се најчешће дају обичним грешницима, а не светим људима, и њихова је сврха увек јасна.

Св. Григорије Двојеслов вели у својим "Разговорима":

"У својој безграничној милости добри Бог допушта неким душама да се убрзо након смрти врате у своја тела, да би их призор ада најзад научио да се побоје вечних казни, у шта их саме речи нису могле уверити". Затим, свети Григорије описује неколико случајева виђења ада и казује какав су утисак она оставила на видеоце.

Тако је неки шпански пустињак Петар умро и видео "ад са свим његовим мукама и безбројним огњеним језерима". Вративши се у живот, Петар је испричао шта је видео "али све и да је то прећутао, његово покајно пошћење и ноћна бдења били би речити сведоци језивог боравка у аду и дубоког страха од грозних мучења. Бог је пројавио своје безмерно милосрђе не допустивши му да умре и све то искуси после смрти".

Пречасни Беда, енглески летописац из 8. века, приповеда о томе како је неки човек из области Нортумбрије оживео након што је био "мртав" читаве ноћи, и потом испричао своје виђење како Раја, тако и ада.

У аду се он обрео у непрозирној тмини. "Често су пред нас избијали некакви тмасти пламенови који као да избијаху из бездане јаме, и поново се у њу враћали... Како се пламени језици увећаваху, тако се испуњаваху људским душама које се, попут искри што врцају кроз дим, час извијаху високо у ваздуху, а час опет падаху доле, у дубине, када је огњена пара сплашњавала. А поврх свега, неописив смрад се ширио с тим парама и испуњавао цело то туробно и мрачно место... Одједном, зачух иза себе звук најочајнијег и најужаснијег вапаја, праћеног језивим церекањем. Угледах чопор злих духова како вуку за собом у дубине пет душа које су јаукале и вапиле док су се демони смејали и ликовали... Истовремено, из огњених дубина појавише се дуси таме и почеше ме опкољавати, стрељајући ме својим зажагреним очима и плашећи ме одвратним пламеном који избијаше из њихових уста и ноздрва" (Беда Пречасни, "Историја енглеске цркве и народа" књ. 5, 12).

У житију ратника Таксиота наводи се његово казивање о томе како су га на митарствима зауставили демони "цариници", након чега, прича он "зли дуси почеше да ме туку, па ме одвукоше доле у земљу, која се раздвоји да нас прими.

Бејах вођен кроз уске пролазе и тесне и смрадне пукотине и кад стигох до самог дна ада, угледах тамо душе грешника заточене у вечној тами. То њихово битисање се не може назвати животом, јер се састоји само од муке, неутешног плача и неизрецивог шкргута зуба. То место непрестано одјекује очајним крицима: "Тешко нама! Авај, авај!". Немогуће је описати сва тамошња страдања, све муке и боли које сам видео. Јаучу из дубине душе, а никога да их пожали; плачу, а никога да их утеши; преклињу, а никога да чује и избави. И ја бејах затворен у тим мрачним местима ужасних патњи и горко ридах од трећег до десетог часа" (Житија Светих, 28. март).

Монах из Венлока видео је сличну сцену у земљиној "преисподњи", где је "чуо ужасно, језиво, неизрециво стењање и вапај несрећних душа. И анђео му рече: "Жамор и јауци које чујеш доле, допиру од оних душа до којих милосрдна љубав Божја никада неће доћи, него ће их неугасиви огањ мучити довека" (Писма св. Бонифација).

Наравно, не треба да будемо превише фасцинирани детаљним описима у овим искуствима, а још мање него у случају са Рајем и Небесима то треба да нас наведе да састављамо "географску карту" ада на основу ових искустава.

Западњачки изуми -"чистилиште" и "лимб" (предворја ада настањена душама некрштене деце и дохришћанских праведника - прим. прев.) - јесу покушај да се начини таква карта.

Православно предање, међутим, зна само за једну реалност у преисподњи: ад. Штавише, као што учи свети Марко Ефески (види његову "Другу беседу о чистилишном огњу" у прилогу 1-а), то што се види у доживљајима боравка у аду често су само предслике будућих мучења, а не буквалан опис садашњег стања оних који у аду очекују Страшни Суд. Но, био то опис садашњег стања, или виђење будућег, доживљај боравка у аду, како је дат у православним изворима, представља моћно средство којим се човек подстиче да живи у хришћанском подвигу. А такав живот јесте једини начин да се избегну вечне муке - зато Бог и даје таква искуства људима.

Има ли неких сличних доживљаја ада и у савременој "посмртној" литератури?

Као што смо већ видели, др Муди и већина других савремених истраживача готово да нису наишли на слична искуства. Раније смо објаснили да је ова чињеница повезана са "комотним духовним животом данашњег човека који често нема страх од ада нити зна за постојање ђавола, због чега и не очекује да тако нешто види после смрти. Међутим, једна недавно објављена књига о животу после смрти нуди другачије и наизглед једнако добро објашњење, и у исто време пориче да је доживљај ада тако редак као што се чини да јесте. Овде ћемо укратко размотрити открића ове књиге, чији је наслов - "Иза двери смрти".

Др Морис Ролингс, лекар из Тенесија, специјалиста за интерну медицину и болести срца и крвних судова вршио је реанимацију многих људи који су били "клинички мртви". Разговори које је касније водио са тим људима открили су му да "насупрот већини објављених случајева о животу после смрти, посмртна искуства нису баш тако пријатна. Постоји и ад!

Пошто сам схватио ту чињеницу, почео сам да прикупљам сведочења о непријатним случајевима, што су ранији истраживачи очигледно пропустили да учине. Мислим да се то догодило зато што ти истраживачи, већином психијатри, нису никад реанимирали пацијента, нису били у прилици да се затекну на лицу места. Моја истраживања су показала да су непријатна искуства у најмању руку исто тако честа као и она пријатна... Установио сам да већина непријатних искустава врло брзо бива потиснута у пацијентову подсвест. Изгледа да су ова рђава искуства болна и мучна, те се зато уклањају из свести, а памте се, ако се уопште нешто и памти, само пријатна искуства" (стр. 56).

Др Ролингс овако описује свој "модел" ових доживљаја ада: "Као и они који су имали пријатна искуства, тако и ови који су имали мучна, тешко успевају да схвате да су умрли, и то тек када виде како људи спремају њихова мртва тела. Њима се такође дешава да по изласку из собе прођу кроз мрачан пролаз, али уместо да се нађу на светлом месту, долазе у неко мрачно и суморно место где срећу чудне људе који се скривају у сенкама или дуж огњеног језера.

Страхоте које доживљавају немогуће је описати и тешко се могу запамтити" (стр. 63-64). Постоје различити описи (неки од њих потичу од "ревносних чланова цркве" који су се изненадили видевши себе у таквом стању) некаквих ђаволака и гротескних џинова, описи силаска у тмину и у пламен, у јаму и у огњено море.

Уопштено говорећи, ова искуства, како због своје краткотрајности, тако и због одсуства анђеоских или демонских водича, немају особине истинитих оностраних искустава, а нека од њих веома подсећају на авантуре Роберта Монроа на "астралној равни". Па ипак, она уносе значајну исправку у сва та силна искуства "насладе" и "раја" после смрти - "вантелесна"

[VladanSimić]

СМИСАО САВРЕМЕНИХ "ПОСМРТНИХ" ИСКУСТАВА

 

1. Шта савремена искуства "доказују"?

Видели смо да се "посмртна" и "вантелесна" искуства о којима се данас толико жучно дискутује, веома разликују од непатворених искустава другог света која су кроз векове доживљавали богоугодни људи. И више од тога, током задњих година савремена искуства су постала толико позната и "популарна" не због тога што су она заиста "нова"(постоји читава антологија сличних случајева у Енглеској и Америци у XIX веку), нити због тога што се у наше време она догађају много чешће, него углавном због тога што је интелектуално стање јавности у западном свету, а нарочито у Америци, "спремно" за то.

Ово опште друштвено интересовање изгледа да представља реакцију на материјализам и атеизам XX века, и знак је већег интересовања за религију. Покушаћемо да дамо одговор на питање какав би могао бити смисао овог новог "религиозног" интересовања.

Али, рецимо најпре још једном шта ова искуства "доказују" о истинама вере. Већина истраживача се слаже са др Мудијем да ова искуства не потврђују "конвенционалну" хришћанску представу о Небесима ("Живот после живота"), па и искуства оних који мисле да су видели Небеса не могу да издрже поређење са аутентичним визијама Небеса у прошлости. Чак су и искуства "ада" више наговештаји, него било какви докази стварног постојања ада.

Због тога тврдњу др Киблер-Рос о томе да савремена истраживања "посмртног" искуства "потврђују оно чему су нас учили две хиљаде година - да постоји живот после смрти", и да ће нам то помоћи да "знамо, а не да верујемо" (предговор за "Живот после живота") треба оквалификовати као преувеличан.

Практично, ова искуства "доказују" само да душа човека живи и изван тела и да нематеријална стварност просто постоји, али не дају изричито никаква обавештења о даљем стању душе, па чак ни о томе да ли

она уопште постоји после првих неколико минута од "смрти". Такође, ова искуства не откривају праву природу нематеријалне стварности. Са ове тачке гледишта, та искуства много мање задовољавају од сведочанстава датих кроз векове у житијима Светих и другим хришћанским изворима.

Из ових других извора сазнајемо много више -под условом, наравно, да поклањамо поверење ономе ко нам обавештење даје, у оној мери у којој су савремени истраживачи веровали својим испитаницима. Али чак и тада, наш основни став у односу према другом свету остаје вера, а не знање. Можемо, са одређеном увереношћу знати да после смрти постоји "нешто", али шта је то уистину, схватамо вером, а не знањем.

Осим тога, оно што се др Киблер-Рос и њеним истомишљеницима чини сигурним када је у питању живот после смрти, на основу "посмртних" искустава, стоји у отвореној противречности са оним што о томе верују православни хришћани на основу Христовог учења, а такође и "посмртних" искустава описаних у православној литератури.

Читаво хришћанско искуство живота после смрти потврђује постојање Небеса, ада и суда, неопходност покајања, борбе (подвига), и страха од могућности вечне пропасти душе, док савремена искуства, слично искуствима шамана, паганских "посвећеника" и медијума, говоре о "другом свету" као о "чаробном царству" разних пријатних доживљаја, у коме нема суда, већ само спиритуални раст", и о томе да се смрти не треба плашити него је дочекати као "пријатеља" који нас уводи у задовољства "живота после смрти".

У претходним поглављима већ смо говорили о узроцима који доводе до разлика између ових двају искустава: хришћанско искуство јесте истинити свет Небеса и ада, а спиритистичко - само ваздушна област овога света, "астрална раван" палих духова. Савремена искуства недвосмислено припадају овој другој категорији, али ми то не бисмо могли знати да нисмо (вером) примили хришћанско откровење о природи другог свега. На сличан начин, ако др Киблер-Рос и други истраживачи прихватају, или се односе са симпатијом према нехришћанским интерпретацијама ових искустава, то није због тога што их савремени експерименти доказују; него због тога што сами истраживачи већ имају веру у њихова нехришћанска тумачења.

Значење савремених искустава, према томе, лежи у чињеници да су она постала широко позната баш у право време да би послужила као "потврда" нехришћанског погледа на живот после смрти, и користе се као део нехришћанског религиозног покрета. Погледајмо сада пажљивије природу овог религиозног покрета.

 

2. Веза са окултизмом

Код истраживача "посмртних" искустава увек изнова може се видети мање или више очигледна веза са окултним идејама и праксом. Окултно (буквално - оно што је "скривено") можемо овде дефинисати као било какав контакт људи са невидљивим духовима и силама на начин који је забрањен Божјим откривењем (види Левит. 19: 31, 20: 6 итд.). Овај контакт могу тражити сами људи (као на спиритистичким сеансама), или може бити провоциран од стране палих духова (када се они спонтано јављају људима).

Супротност "окултном" је "духовно" или "религиозно" - термини који се односе на контакт с Богом, Његовим анђелима и светитељима, на начин који Бог то допушта: човекова молитва, с једне стране, и истинска, благодатна јављања Бога, анђела и светих, с друге.

Као пример ове окултне везе навешћемо мишљење др Ханса Холцера ("Иза овог живота", Лос Анђелес, 1977), који сматра да смисао "посмртних" искустава лежи у томе да она омогућавају човеку да комуницира са мртвима, и претпоставља да се при том добијају онакве поруке какве "покојници" дају на спиритистичким сеансама.

Др Муди и многи други савремени истраживачи, као што смо већ видели, траже објашњења ових искустава у текстовима Сведенборга и "Тибетанској књизи мртвих". Роберт Крукел, који представља можда и најозбиљнијег истраживача ове области, користи се као основним извором информација о "другом свету" -подацима добијеним од медијума. Роберт Монро и други који се баве "изласком из тела" отворено експериментишу окултним техникама и праксом, до те мере да примају руководство и савете од "бестелесних бића" са којима су ступили у додир.

Најсимптоматичнији пример овакве праксе савремених истраживача пружа нам др Елизабет Киблер-Рос, жена која је постала водећи пропагатор новог односа према смрти проистеклог из савремених "посмртних" искустава.

Ниједан хришћанин, разуме се, не може а да не саосећа са принципом који заступа др Киблер-Рос, а то је брижан и хуман однос према смрти, за разлику од хладног, беспомоћног, а често и застрашеног односа који најчешће преовлађује, не само међу лекарима и медицинским особљем, него чак и међу свештенством које би требало да има "одговор" на питања која поставља сама чињеница смрти.

Од објављивања њене књиге "О смрти и умирању" (Њујорк, 1969), питање смрти умногоме је престало да буде "табу" међу професионалним лекарима, помажући такође да се створи интелектуална клима погодна за дискусију о томе шта се догађа после смрти - дискусију коју је, на свој начин, започела прва књига др Мудија 1975. Није случајно да је толики број савремених књига с животу после смрти пропраћен предговорима или поговорима др Елизабет Киблер-Рос.

Нема сумње да ће се свако ко прихвата традиционални хришћански поглед на живот као на место испитивања за вечност, и на смрт као на улазак у вечно блаженство или вечне муке, у зависности од вере и земаљског живота, прочитавши њену књигу, осетити обесхрабреним. Имати "хуман" однос према умирућем, помагати му да се "припреми" за смрт, а при том не ставити на прво место веру у Христа и наду на спасење, значи - када је све већ речено и учињено - остати на истој оној суморној странпутици "хуманизма" на коју је човечанство одвукло савремено безверје.

Умирање се може учинити пријатнијим искуством него што је то уобичајено у данашњим болницама, али ако не постоји знање о томе шта долази после смрти, о томе има ли уопште нечега после смрти, рад људи као што је др Киблер-Рос своди се на ниво давања бескорисних шарених пилула неизлечивим болесницима, како би ови стекли утисак да се "нешто ради".

Током свог првог истраживања, међутим (иако она то не помиње у својој првој књизи), др Киблер-Рос заиста се суочила са доказом да после смрти нешто постоји. Иако она све до сада није објавила своју сопствену књигу о "посмртним" искуствима, на својим многобројним предавањима и у интервјуима јасно је давала до знања како је видела довољно да би са сигурношћу знала да постоји живот после смрти.

Главни извор њеног знања није, међутим, "посмртно" искуство других, већ њено сопствено, прилично запањујуће искуство са "духовима". Овако нешто први пут јој се догодило у канцеларији на Универзитету у Чикагу 1967, док је обесхрабрено размишљала о томе да прекине са тек започетим истраживањима о смрти и умирању.

У њену канцеларију ушла је жена која се представила као пацијенткиња која је умрла пре десет месеци. Др Киблер-Рос је то прихватила скептично, али ево како ју је, по њеним речима, приказа најзад "убедила": "Рекла је да зна да сам премишљала о томе да напустим свој рад са умирућим пацијентима и да је дошла да ми каже да га не прекидам... Посегнула сам да је дотакнем. Проверавала сам да ли је то стварност. Била сам научник, психијатар, нисам веровала у такве ствари".

Најзад је убедила "духа" да напише једну белешку - упоређивање рукописа потврдило је да је то рукопис покојне пацијенткиње. Др Киблер-Рос констатује да се овај случај догодио "на раскрсници на којој бих донела погрешну одлуку да је нисам послушала". Мртви се никада не појављују живима тако напрасно. Ова посета "са другог света", у суштини, могла је потицати једино од палог духа који је имао намеру да обмане своју жртву. Савршена имитација људског рукописа за таквог духа представља обичну играрију.

Касније, контакти др Киблер-Рос са "светом духова" постали су много приснији. Године 1978. испричала је очараном аудиторијуму од 2200 људи у Ешленду, Орегон, како је први пут ступила у додир са својим "духовним вођама". На прилично тајанствен начин за њу је организован скуп спиритистичког типа, по свему судећи у Јужној Калифорнији: на њему је 75 људи заједно певало како би "појачало енергију" и како би се омогућио "овај догађај".

Била сам покренута и дирнута тиме што они то чине због мене. Кроз не више од два минута угледала сам пред собом џиновске ноге. Преда мном је стајао човек гигантских размера". Овај "човек" јој је рекао да она треба да постане учитељ другима и да јој је због тога потребно лично искуство које ће јој дати храброст и снагу за рад. "Око пола минута касније, друга особа се буквално материјализовала на око два сантиметра од мојих стопала... Схватила сам да је то мој анђео-чувар.

Он ме је позвао по имену Изабела, и упитао да ли се сећам како смо, пре 2000 година, заједно радили са Христом". Касније се појавио и трећи "анђео", да би јој испричао још нешто о "радости".

"Мој сусрет са водичима био је величанствен доживљај потпуне, безусловне љубави. И, ја просто желим да вам кажем да ми никада нисмо сами. Свако има свог анђела чувара који никад није даље два корака од нас у било које време. Ми можемо призвати ова бића. Она ће нам помоћи".

На симпозијуму здравствених радника у септембру 1976. у Сан Франциску, др Киблер-Рос је са публиком која се састојала од 2300 психијатара, медицинских сестара и других здравствених радника, желела да подели "дубоко мистичко искуство" које јој се догодило претходне вечери. (Овај доживљај је очигледно исте природе као и онај који је описала у Ешленду.)

"Синоћ ме је посетио Салем, мој духовни вођа, са своја два пратиоца, Анком и Вилијем. Били су са нама до три сата ујутру. Разговарали смо, смејали се, и певали заједно. Говорили су и додиривали ме с најневероватнијом љубављу и нежношћу коју је могуће замислити. То је био најважнији догађај у мом животу". У публици је "када је завршила, настао тренутни тајац, а затим је маса људи као један скочила на ноге у знак одобравања. Многи у публици, коју су чинили углавном психијатри и други здравствени радници, били су дирнути до суза".

У окултним круговима добро је познато да се "духовни водичи" (а то су, разуме се, пали духови ваздушног царства), не показују тако спремно и отворено уколико особа нема веома изражену медијумску пријемчивост. Али можда још више од везе др Киблер-Рос са "дружељубивим дусима" запањује одушевљени одзив на њену причу од стране публике, која се није састојала од окултиста и медијума, већ од обичних људи средњег сталежа, и стручњака. Свакако да је ово један од религиозних "знакова времена": људи су постали пријемчиви за контакте са "светом духова" и спремни да прихвате окултистичко тумачење ових контаката које противречи хришћанској истини.

Сасвим недавно, велики публицитет добили су скандали који су се десили у новоотвореном рехабилитационом центру др Киблер-Рос у јужној Калифорнији "Шанти Нилаја".

Према овим саопштењима, многи скупови у Шанти Нилаји заснивали су се на старомодним медијумским сеансама, а неколицина бивших учесника изјавила је да су ове сеансе превара. Може бити да у контактирању др Киблер-Рос са "духовима" има више измаштаног него стварног; али то нема утицаја на учење о животу после смрти које шире она и њој слични.

 

3. Окултно учење савремених истраживача

Теорије др Киблер-Рос и других истраживача савремених искустава о "животу после смрти" могу се заокружити у неколико тачака. Др Киблер-Рос, треба напоменути, изражава ове тврдње са увереношћу некога ко сматра да је имао непосредан контакт са "другим светом", али научници попут др Мудија, иако много опрезнији и суздржанији у тону, не могу избећи а да не пропагирају исте теорије.

Ево учења о животу после смрти које лебди у ваздуху с краја XX века и чини се несумњиво "природним" свим његовим следбеницима који немају јасне представе о било каквом другом учењу.

Смрти се не треба бојати. Др Муди пише: "У овом или оном облику, готово сви ми говоре да се више не боје смрти" ("Живот после живота").

Др Киблер-Рос додаје: "Забележени случајеви показују да је умирање болно, али сама смрт... јесте спокојан догађај, без бола и страха. Сви, без изузетка, говоре о осећају спокојства и целовитости".

Овде се јасно може видети потпуно поверење према сопственом психичком искуству које је карактеристика свих оних који су подлегли палим духовима. Али у данашњим савременим "посмртним" искуствима нема ничега што би доказивало да и сама смрт представља трајно понављање ових истих искустава.

Ово поверење према угодним психичким искуствима, део је опште религаозне климе у данашње време, чија је последица лажни осећај благостања који је кобан по духовни живот.

Неће бити ни суда, ни ада. Др Муди, на основу својих испитивања, саопштава да "у већини случајева модел награде или казне у будућем животу негирају и одбацују чак и они за које је било уобичајено да мисле у оквиру ових појмова.

На своје сопствено чуђење, откривали су да чак и када су светлосном бићу била позната њихова најружнија и најгрешнија дела, оно на њих није реаговало са гневом и бесом, већ пре са разумевањем, чак хумором" ("Живот после живота").

Др Киблер-Рос напомиње, у доктринарнијем тону: "Сви имају осећај "целовитости". Бог не осуђује, то чини човек". Оваквим истраживачима не пада ни на крај памети да непостојање суда у "посмртним" искуствима може бити само последица првог, обмањујућег утиска, и да првих неколико минута после смрти и нису време за суд. Они једноставно тумаче ова искуства у складу са религиозним духом времена, које не жели да верује ни у суд, ни у ад.

"Смрт није јединствено и коначно искуство, како је описује хришћанско учење, већ пре само безболан прелазак у "више стање свести". Др Киблер-Рос овако дефинише смрт: "Смрт је једноставно одбацивање физичког тела, слично томе као кад лептир излази из чауре. То је прелаз у више стање свести, у коме продужавате да опажате, схватате, смејете се, напредујете, а једино што сте изгубили је оно што вам више није потребно, а то је ваше физичко тело. То је као кад одлажете зимски капут јер долази пролеће... ето шта је смрт". Касније ћемо показати у коликој је ово супротности са истинитим хришћанским учењем.

 

4. Смисао земаљског живота и живота после смрти

Смисао земаљског живота и живота после смрти није вечно спасење душе одн. човека, већ неограничени процес "раста" у "љубави", "разумевању", као и "самореализација". Др Муди сматра да су се многи вратили у тело после ових искустава са новим моделом и новим схватањем другог света - визијом коју не карактерише једнострани суд, већ пре сарадња у развоју усмереном ка коначном циљу - само- реализацији. У складу са овим новим схватањима, развитак душе, нарочито у погледу душевних својстава љубави и знања, не прекида се смрћу. Оно се наставља и на другој страни, можда и вечно..." ("Живот после живота").

Ово окултно схватање живота и смрти не може потицати само од фрагментарних искустава која се данас објављују. Оно пре потиче од окултне философије која представља духовну климу данашњице.

 

5. "Посмртна" и "вантелесна" искуства

"Посмртна" и "вантелесна" искуства сама за себе представљају припрему за живот после смрти. Традиционална хришћанска припрема за живот после смрти (вера, покајање, причешћивање Св. Тајнама, духовна борба сматрају се безначајним у поређењу са нараслом "љубављу" и "разумевањем" којима "посмртна" искуства надахњују људе, па је, на пример (као у третману који су недавно разрадили Киблер-Рос и Роберт Монро), могуће припремити безнадежне болеснике да уз помоћ "вантелесних" искустава "брзо схвате шта их чека на Другој Страни, када умру" (Уилер, "Путовање на Другу Страну"). Један од испитаника др Мудија категорично тврди: "Разлог што се не плашим смрти је тај што знам куда ћу отићи када напустим овај свет, зато што сам тамо већ био" ("Живот после живота"). Какав трагичан и лоше утемељен оптимизам!

Свака од ових пет тачака део је спиритистичког учења XIX века, које су открили сами "духови" кроз своје медијуме.

Ово учење буквално су измислили демони са јединим и очевидним циљем да подрију традиционално хришћанско учење о загробном животу и измене читаво схватање вере хришћанске. Окултна филозофија, која готово неприметно прати и колорише савремена "посмртна" искуства јесте просто езотеријски спиритизам викторијанске епохе сведен на популарни ниво, што узрокује да истинита хришћанска схватања ишчезавају из умова широких маса на Западу.

"Посмртно" искуство само по себи, неко би могао приметити, само је узгредно повезано са окултном филозофијом која се путем њега распрострањује, а ово искуство пропагира филозофију окултизма не због тога што је оно само окултно као такво, већ због тога што су темељне хришћанске мере предострожности и хришћанско учење некада штитили људе од оваквих утицаја, а данас су оне одбачене.

Због тога ће буквално свако "онострано" искуство данас бити искоришћено за пропагирање окултизма. У XIX веку само је мали број слободних мислилаца и нецрквених људи следио ову окултну философију, али данас је она у толикој мери "у духу времена" да ће свако ко се свесно не придржава сопствене философије бити неминовно, на "природан" начин, привучен к њој.

 

"Мисија" савремених "посмртних" искустава

Али, најзад, због чега данас "посмртна" искуства имају толико одјека, и у чему је њихов смисао као обележја "духа времена"?

Најочигледнији разлог за тако интензивна истраживања ових искустава у данашње време јесу нове методе реанимације "клинички умрлих", откривене током последња година, због којих су оваква искуства постала уобичајенија него икад раније.

Ово објашњење, без сумње, помаже када је у питању квантитативно повећавање броја извештаја о искуствима "после смрти", али је оно исувише површно да би објаснило духовно деловање ових искустава на човечанство и промену погледа на загробни живот коју су ова искуства условила.

Дубље разлоге могуће је пронаћи у нарастајућој отворености и осетљивости људи за "спиритуална" и "психичка" искуства уопште, под снажним утицајем окултних идеја са једне стране, и слабљења како хуманистичког материјализма тако и хришћанске вере, са друге. Човечанство још једном долази у ситуацију да прихвати могућност контакта са "другим светом".

Штавише, овај "други свет" као да се сам "открива човечанству које жуди да га испита". "Експлозија окултизма" последњих година била је потпомогнута, а заузврат и сама потпомагала - невероватни пораст "паранормалних" искустава свих врста. "Посмртна" искуства налазе се на једном крају спектра ових искустава. Она захтевају сасвим мало или нимало свесног напора воље за контакт са "оним светом".

На другом крају овог спектра налазе се савремено чаробњаштво и сатанизам, код којих је већ у питању свестан покушај општења или чак служења силама "другог света". Негде између ове две крајности налази се безброј варијанти савремених психичких искустава, од "кривљења кашика" Урија Гелера и парапсихолошких експеримената са "вантелесним" путовањима, до контаката са "ванземаљцима".

Важно је нагласити да су већину ових "паранормалних" искустава имали "хришћани", а једна врста ових појава (оне "харизматске") широко су прихваћене као изворни хришћански феномени. Уистину, међутим, уплитање хришћана у оваква искуства представља упозоравајући сигнал до које мере се у наше време изгубила хришћанска свест о томе каква је суштина ових искустава.

Један од најчувенијих аутентичних пророка 20. века, покојни Артур Форд (његова популарност, која се све више шири како међу "хришћанима", тако и међу неверујућим хуманистима, сама по себи представља један од "знакова времена"), дао је јасан наговештај о томе у чему је смисао данашње масовне распрострањености окултних искустава и отворености људи према њима:

"Дан професионалног медијума ближи се крају. Били смо корисни заморчићи. Захваљујући нама, научници су открили нешто о условима неопходним да би се оно (контакт са "светом духова") догодило". То значи, окултно искуство, до сада ограничено на узак круг "посвећеника", сада постаје доступно хиљадама обичних људи! Разуме се, ово у суштини није последица научног развитка, већ све већег отуђивања људи од хришћанства и њихове жеђи за новим "религиозним" доживљајима.

Педесетак или седамдесетак година раније, само су медијуми и окултисти (такорећи на ивици друштвене заједнице) имали контакте са "духовима помоћницима", вежбали "излазак из тела", или "говорили непознатим језицима". Данас су ова искуства постала готово уобичајена и прихваћена као нешто свакидашње на свим нивоима друштва.

Овај приметни пораст "оностраних" искустава без сумње представља једно од знамења да се приближава крај света. Свети Григорије Двојеслов, после описа многих визија и доживљаја загробног живота у својим "Разговорима" запажа да нам се "духовни свет све више приближава, испољавајући се кроз визије и откровења... Што се овај свет више примиче свом крају, свет вечности постаје ближи... Крај света стапа се са почетком вечног живота" (IV, 43).

Свети Григорије, међутим, додаје да путем ових визија и откривења (које су још много чешће у наше, него у његово време) ми истине будућег века видимо још увек несавршено, због тога што је светлост још "пригушена и бледа, као светлост сунца у ране јутарње сате, тик пред зору".

Како је ово истинито када су у питању савремена посмртна искуства! Никада раније нису била човечанству дата тако потресна и снажна сведочанства, или, у крајњој мери, "наговештаји" о томе да постоји други свет; да се живот не окончава смрћу тела, да душа преживљава смрт и да је чак још свеснија и још "живља" после смрти.

Ономе ко јасно схвата хришћанско учење о стању душе одмах по смрти, чак и савремени окултистички експерименти могу само да потврде постојање и природу ваздушног царства палих духова.

Али, другом делу човечанства, укључујући ту и већину оних који себе још увек називају хришћанима, савремена искуства уместо да потврђују хришћанске истине, служе као водич у суптилну самообману и лажно учење које припрема надолазеће царство антихриста.

Заиста, чак ни они који васкрсавају мртве не могу да убеде човечанство да треба да се покаје: "Ако не слушају Мојсија и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити" (Лука 16: 31).

На крају крајева, схватити истинско значење савремених искустава могу само они који су верни "Мојсију и пророцима", тј. пуноћи откривене истине. Оно што из ових искустава дознаје остатак човечанства, није свест о потреби покајања и близини Божјег суда, него чудно, саблажњиво ново "еванђеље" пријатних доживљаја "оног света" које укида оно што је Бог установио да би побудио у човеку свест о реалности другог света, света Небеса и ада, а то је - страх од смрти.

Артур Форд сасвим отворено изјављује да се целокупна мисија медијума какав је он испуњава у томе да "искористе све изузетне таленте који су му дати како би страх од преласка у смрт уклонио једном за свагда из земаљских умова".

То је такође и мисија др Киблер-Рос, а то су и резултати "научних" истраживања попут оних др Мудија: "Онај свет" је пријатан и не треба се плашити ступити у њега.

Пре два века, Сведенборг је овако сумирао "духовност" оних који овако верују: "Мени је било дозвољено не само да се наслађујем радостима тела и чула, попут оних који живе на земљи, већ такође и допуштено да се наслађујем таквим усхићењима и животним радостима какве, у то сам уверен, није осетио нико на читавом свету, и које далеко превазилазе све што би било ко могао замислити и поверовати... Верујте ми, кад бих знао да ће ме Господ позвати к Себи већ сутра, ја бих позвао музиканте, да се још једном провеселим у земаљском свету". Када је својој домаћици говорио о дану своје смрти, био је тако весео "као да се спрема за празник, или за неко славље".

Супротставимо сада овоме односу истинити хришћански однос према смрти током векова. Тако ћемо видети колико је за душу погубно ако не прави разлику у погледу "духовних искустава", и одбацује предострожност својствену хришћанском учењу.

 

Хришћански однос према смрти

Окултно учење, мада заводи далеко у страну од истините природе ствари, започиње са једном несумњивом хришћанском истином: смрт тела није крај човечијег живота, већ само почетак новог стања људске личности која продужава да постоји одвојена од тела.

Смрт, која није Богом створена, већ је у створења доспела грехом Адама у Рају, јесте најизразитији вид пада људске природе са којим се човек суочава. Судбина личности у вечности умногоме зависи од тога како се она односила према сопственој смрти и како се припремала за њу.

Истинити хришћански однос према смрти укључује и елеменат страха, несигурности, тј. управо оних емоција које окултизам жели да одбаци. Међутим, хришћански однос према смрти нема ничег заједничког са примитивним страхом какав могу осетити они који умиру без наде у вечни живот. Хришћанин дочекује смрт са умиреном савешћу, спокојно, и, по Божјој милости, чак и са одређеном сигурношћу. Погледајмо сада хришћанску смрт неколико великих египатских свештеномонаха из V века.

"Када је наступило време светоме Агатону да се престави, три дана је провео у потпуној сабраности, не проговарајући ни са ким. Најзад га браћа упиташе: "Оче Агатоне, где си ти?". "Стојим пред судом Христовим", одговори он. "Зар се чак и ти бојиш, оче?", упиташе браћа. Он одговори: "Истина, ја сам се из све снаге старао да извршим заповести Божје, али ја сам човек, па не знам да ли су моја дела Богу угодна". "Зар заиста не полажеш наду на свој живот, који је био у складу са вољом Божјом?", упиташе опет браћа.

"Не могу да имам такву наду", одговори он, "јер једно је суд човечији, а друго суд Божји". Хтедоше још нешто да га упитају, али им он рече: "Љубазно вас молим да сад не говорите више са мном, јер сам заузет". Рекавши то, он радосно издахну.

"Видесмо га радосног", говорили су његови ученици, "као да се сусрео и поздравља се с драгим пријатељима".

Чак и велики Светитељи, који су умирали са јасним сведочанствима Божје милости према њима, чувају трезвено смирење у погледу свога личног спасења.

"Када је Сисоју Великом дошло време да умре, озари се његово лице, и он рече окупљеним оцима:

"Ево, дошао је Авва Антоније". Поћутавши мало, опет рече:

"Ево, дође лик пророка". Онда постаде још светлији и рече:

"Ево, дошао је лик апостола". И опет, његово лице озари се двоструко јаче. Он поче са неким да разговара. Старци га упиташе са ким је разговарао. Он одговори:

"Анђели су дошли да ме поведу, али ја их преклињем да ме оставе још неко време, ради покајања". Старци му рекоше: "Оче, теби покајање није потребно". Он им одговори: "Уистину, не знам да ли сам поставио и почетак покајању". А сви су знали да је савршен. Тако је говорио и осећао истински хришћанин, иако је још за живота васкрсавао мртве једном речју и био преиспуњен даровима Духа Светога. И опет засија његово лице још јаче, блистајући попут сунца. Сви се уплашише. Он им рече: "Гледајте, Господ је дошао и рекао: "Донесите ми изабрани сасуд из пустиње". С овим речима он испусти дух. Видеше севање муње, а храм се испуни миомиром". (Скитски Патерик, Епископ Игњатије, књ. III, стр. 110).

Колико се само овај дубок и трезвен хришћански однос разликује од површног приступа неких од данашњих неправославних хришћана који сматрају да су већ "спасени", да чак неће бити ни подвргнути суду као сви људи, те да немају зашто ни да се плаше смрти.

Слично схватање (које је веома распрострањено међу савременим протестантима и које практично није далеко од окултистичких идеја) јесте и оно да се смрти не треба плашити, јер вечних мука нема. Без сумње да је, ако и ненамерно, и ово схватање потпомогло формирању савременог односа према смрти.

Блажени Теофилакт Бугарски (XI в.), у своме коментару Еванђеља пише: "Многи се обмањују лажном надом, мисле да ће задобити Царство Небеско и ујединити се са сабором оних који почивају на врхунцу врлина. Овакви гаје високо мишљење о самима себи у срцу... Многи су звани, јер Бог зове многе, односно све; али мало је изабраних, мало је спасених, мало је достојних Божјег избора" (Тумачење Мат. 22: 14).

Сличност између окултне филозофије и савремених протестантских погледа представља можда главни разлог због чега су покушаји неких протестаната - евангелиста да критикују савремена "посмртна" искуства с тачке гледишта "библијског хришћанства" били толико неуспешни.

И сами критичари су толико изгубили од традиционалног хришћанског учења о загробном животу, поднебесном царству, деловању демона и њиховим обманама, да је и њихова критика често расплинута и произвољна, а њихова моћ просуђивања у овој области није ништа боља него код световних истраживача, због чега и допуштају да их обману лажна, назови "хришћанска" или "библијска" искуства у ваздушном царству.

Истински хришћански однос према смрти заснива се на свести о коренитој разлици између овог и будућег живота.

Митрополит Макарије Московски (Булгаков) следећим речима подвлачи библијско и светоотачко учење по овом питању: "Смрт је међа која ограничава време подвига за човека, и на којој почиње време отплаћивања, тако да по смрти није могуће ни покајање, ни исправљање живота. Ову истину изразио је Христос Спаситељ својом причом о богаташу и Лазару, из које се види да су и један и други, одмах после смрти, добили заслужено, а богаташ, ма колико се мучио у аду, није могао покајањем да се ослободи својих мука" (Лк. 16: 26, књ. II, стр. 524). (Али то још није коначни суд - прим. прев.)

Због тога смрт и јесте управо та реалност која у човеку побуђује свест о разлици између овог и будућег света и надахњује на живот испуњен покајањем и очишћењем, док још имамо драгоценог времена.

Када је светог авву Доротеја неки брат упитао за себе, зашто му се дешава да немарно проводи време у својој келији, он му је одговорио: "Због тога што ти још ниси схватио ни очекивану награду, ни будућа мучења. Јер, када би ти ово уистину знао, ти би, чак и да ти је келија пуна црва и да стојиш у њима све до грла, трпео и то не раслабљујући се". (Авва Доротеј, поука 12 "О страху од будућих мука".

На сличан начин учи и свети Серафим Саровски, у ово наше, модерно време:

"Када би знао каква радост очекује душу праведника на Небесима, ти би се одважио да у овом привременом животу поднесеш муку, гоњење и клевету с благодарношћу. Кад би и читава ова келија наша била пуна црва, и кад би ти црви гризли плот нашу током читавог овог привременог живота, то би од свег срца требало на то пристати, да се не би лишили оне небеске радости коју је Бог припремио онима који Га љубе".

Непостојање страха пред лицем смрти код протестаната, као и код окултиста, представља директну последицу њихове неосведочености о томе шта их очекује у будућем животу и шта је могуће учинити сада, да би се за смрт припремили.

Истински доживљај или виђење загробног живота потреса до дубине душе и (уколико човек није до тада ревносно водио хришћански начин живота (доводе до корените промене читавог живота ради припреме за будући. Када је преподобни Атанасије Кијево-Печерски умро и кроз два дана оживео, игуман и братаја се "ужаснуше, видевши да је оживео, па почеше да му постављају питања о томе како је оживео, и шта је видео и чуо у тренутку кад се раздвајао од тела. На сва та питања он је одговарао само речима: "Спасавајте се!".

Како га је братија упорно молила да им каже нешто корисно, он им завешта послушање и непрестано покајање. Одмах потом Атанасије се затворио у пећину, у којој је провео, не излазећи, двадесет година, пребивајући ту дан и ноћ у непрестаним сузама, узимајући само мало хлеба и воде и не проговарајући ни са ким за све то време. Када је дошао час његове смрти, он је поновио окупљеној братији своју поуку о послушању и покајању и с миром починуо у Господу". (књ. III, стр. 129, Кијево-Печерски патерик, Св. Атанасије, назван "Васкрсли", преставио се 2. децембра).

Исто тако, на Западу, Пречасни Беда приповеда како је неки становник Нортумбрије, који је био мртав читаву ноћ, повративши се у живот, рекао: "Заиста, ја сам устао из загрљаја смрти, и поново ми је допуштено да живим међу људима. Али од сада не треба да живим као раније, већ треба да водим сасвим другачији живот".

Он је раздао све своје имање и удаљио се у манастир. Доцније је говорио да је видео Небеса, ад, али "тај човек Божји није желео да говори о томе са људима непријемчивим и немарног живота, него само са онима који су имали страх од казне или се радовали надом на вечни живот, и који су желели да приме његове речи у срце и узрастају у светости".

Чак и у наше време, аутор текста "Многима невероватан, али истинит догађај" био је тако потресен својим истинским искуством оностраног света, да је у потпуности изменио свој начин живота, постао монах и написао повест о свом искуству да би пробудио себи сличне који живе у лажној безбрижности, не верујући у будући живот.

Овакви случајеви често се срећу у житијима Светих и другим православним изворима, и они стоје у оштром контрасту са искуствима савремених људи који су видели "Небеса" и "онај свет", остајући и даље у лажној уверености да су већ "спремни" за живот после смрти и да се саме смрти н

[VladanSimić]

ПРАВОСЛАВНО УЧЕЊЕ О СУДБИНИ ДУШЕ ПОСЛЕ СМРТИ

Архиепископ Јован (Максимовић) Живот после смрти

 

У првих девет поглавља ове књиге покушали смо да изложимо неке основне аспекте православног схватања о животу после смрти, супротстављајући их широко распрострањеним савременим схватањима, која су се у много чему удаљила од првобитног хришћанског учења.

На Западу се истинито православно учење о Анђелима, о ваздушном царству палих духова, о природи људског општења са духовима, о Небесима и аду - или изгубило, или је извитоперено, услед чега се данашња "посмртна" искуства тумаче на потпуно погрешан начин. Једини задовољавајући одговор на ова погрешна тумачења даје православно учење.

Ова књига је невеликог обима и не излаже у потпуности православно учење о оностраној стварности и животу после смрти. Задатак нам је много ужи - да прикажемо ово учење само толико колико је потребно да би одговорили на питања која су покренула савремена "посмртна" искуства и да би упутили читаоца на оне православне текстове у којима је ово учење садржано. У закључку, овде укратко приказујемо православно учење о судбини душе после смрти.

Подлогу приказа чини чланак који је, годину дана пре своје кончине, написао архиепископ Јован Максимовић, један од последњих великих руских богослова у наше време. Његове речи штампане су уским ступцем, а објашњења, коментари, и цитати из дела светих Отаца, штампани су на уобичајен начин.

 

Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Никејски Символ вере

Бескрајна и неутешна била би наша жалост за ближњима који се упокојише, да нам Господ није дао вечни живот. Наш би живот био бесциљан, ако би се окончавао смрћу.

Каква би онда била корист од врлинског живљења и добрих дела?

Тада би били у праву они који говоре: "Једимо и пијмо, јер ћемо сутра умрети". Али, човек је саздан за бесмртност, и Христос је својим васкрсењем отворио двери Царства Небеског, вечног блаженства за оне који су веровали у Њега и живели праведно.

Наш земаљски живот је припрема за будући живот, а та припрема се завршава смрћу. "Људима предстоји једанпут умрети, а потом суд (Божји)" (Јевр. 9, 27). Тада човек оставља све своје земаљске бриге, његово тело се распада, да би поново устало приликом Општег Васкрсења.

Но, његова душа продужава да живи не престајући да постоји ни за један трен. На основу многобројних јављања покојника било нам је дато да делимично знамо шта се збива са душом када напусти тело. Кад престаје виђење телесним очима, започиње виђење духовно.

Обраћајући се у писму својој умирућој сестри, епископ Теофан вели: "Али ти нећеш умрети. Твоје ће тело умрети, а ти ћеш прећи у други свет, жива, свесна себе и свега што те окружује" (Душекорисно штиво, август, 1894.).

Након смрти, душа је жива и још свеснија него пре смрти. Свети Амвросије Милански учи: "Пошто душа остаје жива и после смрти, и добро остаје живо и не губи се са смрћу, него се још увећава. Душу не задржава никаква препрека коју поставља смрт, него је чини још делатнијом, јер дејствује у "домаћем" амбијенту, без икакве везе са телом које је за њу терет пре него ли нека корист". (Свети Амвросије Милански, "Смрт као добро").

Преподобни ава Доротеј, (6. век) овако сумира учења раних Отаца по овом питању: "Јер, како нам Оци говоре, душе умрлих памте све што се овде збило - и речи, и дела, и помисли - и ништа не могу заборавити. А што је у псалму речено: "У тај дан ће пропасти све помисли његове" (Пс. 146, 4), речено је о помислима, овога века: о кућама, о имању, о родитељима и деци, о пословима и заради. Све ово пропада чим душа изиђе из тела... А што је учинила у погледу врлине или страсти, она све памти и ништа од тога не пропада... И, као што рекох, душа не заборавља ништа од онога што је учинила у овоме свету, него по изласку из тела, ослободивши се његове земности, све памти још боље и јасније". (Ава Доротеј, 12. поука).

Одговарајући јеретицима који су веровали да душа после смрти није у свесном стању, велики подвижник V века, преподобни Јован Касијан, јасно износи став о активном, делатном стању душе након смрти тела: "После разлучења од тела, душе нису неделатне, нити без свести; ово потврђује јеванђелска прича о Лазару и богаташу (Лк. 16, 22-28)... Душе преминулих не само да нису лишене свести, него задржавају и своја расположења - наду и страх, радост и тугу, и нешто од онога што очекују за себе на будућем Суду оне већ почињу да предокушају... Оне постају још живље и још ревносније прослављају Бога.

И збиља, ако на основу Светог Писма закључујемо, колико је то у нашој моћи, о природи душе, неће ли бити, да не кажем баш - безумље, али рецимо, будалаштина - и најмање сумњати да најдрагоценији део човека (тј. душа), у којој су, по блаженом Апостолу, садржани лик и подобије Бога (I Кор. 11, 7; Кол. 3, 10), после одлагања телесне огрубелости у којој она пребива у садашњем животу -постаје несвесна, она која, поседујући у себи сву силу разума чини својим присуством да и бесвесна и бесчувствена материја тела буде свесна и чувствена?

Отуда следи, а и разум то налаже, да се дух, одложивши ову телесну огрубелост која га сада раслабљује, не лишава својих разумних сила, него их приводи у боље стање, чинећи их још чистијим и још утанчанијим". (стр. 178-179).

Савремена "посмртна" искуства су на потресан начин открила данашњим људима истину о свесном стању душе након смрти, о томе да су њене умне способности тада још изоштреније и префињеније. Ово сазнање није, међутим, само по себи довољно да би онога ко се у том стању налази заштитило од обмана у "вантелесној" сфери.

Неопходно је у танчине познавати хришћанско учење о овом питању.

 

Почетак духовног виђења

Често (ово духовно виђење) почиње код умирућих још пре смрти, тако да они, још увек видећи оне који их окружују, и чак разговарајући с њима, виде и оно што други не виде.

За ово искуство умирућих зна се одвајкада, и зато слични случајеви који се збивају са умирућима данас - нису новост. Па ипак, треба поновити оно што је речено раније (I Глава, 2 део): само приликом благодатних посета праведницима, када им се јављају Светитељи и Анђели, ми заиста можемо бити сигурни у то да су се јавила бића са другог света.

У обичним случајевима, када умирућа особа почне да виђа преминуле рођаке и пријатеље, то искуство може бити и само једно "природно" упознавање са невидивим светом, у који тој особи предстоји да уђе. Истинска природа ликова покојника који се појављују позната је вероватно само Богу, и ми немамо потребе да се у то упуштамо.

Јасно је да Бог умирућем даје ово искуство како би му на најочигледнији начин показао да онострани свет није сасвим непознато и страно место, него да је и тамо живот испуњен љубављу коју човек гаји према блиским особама.

Преподобни Теофан Затворник на дирљив начин износи ову мисао пишући умирућој сестри:

"Тамо ће те сусрести отац и мајка, браћа и сестре. Поклони им се, пренеси им и наше поздраве и замоли их да се моле за нас. Окружиће те твоја деца и радосно те поздравити. Биће ти боље тамо него овде".

 

Сусрет с духовима

Али по исходу из тела, душа ће се обрести међу другим духовима, добрим и злим. Она обично тежи онима који су јој ближи по духу, и ако је она још у телу била под утицајем неких од њих, то ће она и по исходу из тела остати зависна од њих, ма како се одвратнима они показали при том сусрету.

Овде нам се опет озбиљно указује на то да онострани свет, иако за нас неће бити сасвим стран и непознат, ипак неће бити тек пријатан сусрет са онима које волимо у некаквој "земљи снова", него ће бити један духовни сукоб у коме ће се испитати стање наше душе у овом животу - да ли се она, живећи врлински кроз испуњавање Божјих заповести приклањала анђелима и светима, или је, лењошћу и неверјем учинила себе прикладном за општење с палим духовима.

Преосвећени Теофан Затворник добро је рекао (види крај VI главе) да ће се и испитивање на ваздушним митарствима можда показати пре као искушавање него као оптуживање.

И премда је сама чињеница суда у загробном животу -"посебно" одмах после смрти, и Страшног у последњи дан - ван сваке сумње, јавно изречена Божја пресуда ће бити само одговор на унутрашње расположење душе које је она у себи изградила у односу према Богу и духовним бићима.

 

Прва два дана после смрти

Током прва два дана душа ужива у релативној слободи и може да посећује драга јој на земљи места, а трећег дана одлази у друге сфере.

Овде архиепископ Јован само понавља још од IV века у Цркви присутно учење, које је Анђео поверио преподобном Макарију Александријском када му се јавио у пустињи и објаснио му значај црквеног помињања упокојених трећег дана по њиховој смрти:

"Када у трећи дан бива у цркви принос, душа преминулог прима од свог Анђела Чувара утеху у жалости коју осећа због раздвајања од тела. Она добија утеху зато што је у Цркви Божјој за њу обављен принос и узнето славословље, што у њој рађа добру наду.

Јер, током (прва) два дана души је допуштено да се, у пратњи Анђела који су уз њу, креће куд јој је воља. Зато душа која је волела тело понекад лута око куће у којој се разлучила од тела, или око гроба у коме је положено тело, и тако проводи два дана као птица која тражи себи гнездо. А врлинска душа посећује она места где је имала обичај да чини добра дела. А у трећи дан Онај Који је васкрсао из мртвих заповеда свакој души хришћанској да се, подражавајући Његовом Васкрсењу, узнесе на Небеса и поклони Богу свих (Речи св. Макарија Александријског о исходу душа праведних и грешних").

У православном обреду опела мирјана преподобни Јован Дамаскин живо описује стање душе која, растављена од тела, још увек борави на земљи, али не може да општи са вољеним лицима која је у стању да види: "Авај, како душа тада рида, а никог да је помилује! Ка анђелима очи уздиже, узалуд се молећи; ка људима руке пружа и нико да помогне. Зато, вољена браћо моја, памтећи како је кратак живот наш, измолимо од Христа упокојење преминуломе, и душама нашим велику милост" (Чин опела мирјана, стихира самогласна, гл. 2).

Теофан Затворник, пишући мужу своје умируће сестре, каже: "Сама сестра неће умрети. Тело умире, а личност умирућег остаје, али прелази у други поредак живота. Она није у телу које лежи на одру, и у гроб њу неће положити.

Она је на другом месту. Она ће бити жива исто као што је и сада. Првих сати и дана она ће бити ту око вас. Само што неће ништа говорити, и ви нећете моћи да је видите. Али биће ту, имајте то на уму.

Ми који остајемо плачемо за онима који су се преставили, али њима је одмах лакше, јер је то стање блаженије, радосније. Они који су умрли, па били враћени у тело, сматрали су га врло неудобним стаништем. То ће и сестра осећати. Њој је тамо боље, а ми се кидамо од туге као да се њој нешто страшно десило!

Она ће то гледати и сигурно бити запањена тиме" (Душекорисно штиво, авг. 1894).

Треба имати на уму да је овај опис прва два дана након смрти једно опште правило које никако не обухвата све случајеве. Заиста, већина у овој књизи навођених одломака из православне литературе не потпада под ово правило, и то из очигледног разлога: Светитеље, који нису везани за земаљске ствари него живе у сталном ишчекивању преласка у онај свет, не привлаче ни места где су творили добра дела, него одмах почињу да се узносе на Небеса. Други, као К. Икскул, почињу да се, по Божјем Промислу, узносе пре краја другог дана из неког посебног разлога. С друге стране, сва савремена "посмртна" искуства, ма како она била фрагментарна, уклапају се у ово правило: "вантелесно" стање је тек почетак првог периода бестелесног "лутања" душе по местима на земљи за која је везана.

Али нико од тих људи није био довољно дуго у стању смрти, чак ни толико да би срео два анђела који су одређени да буду пратиоци.

Неки критичари православног учења о животу после смрти, сматрају да су оваква одступања од општег правила доказ "противречности" у православном учењу. Али они све схватају превише буквално. Опис прва два дана (као и следећих) ни у ком случају не представља некакав догмат. То је напросто "модел" који показује уобичајени поредак посмртног искуства душе.

Многи случајеви, како у православној литератури, тако и у савременим "вантелесним" искуствима, када су се умрли на трен јављали живима првог или другог дана по смрти (понекад у сну) јесу примери који доказују да душа заиста обично остаје при земљи за неко кратко време.

Али трећег дана (а често и раније), овај период боравка при земљи се окончава.

 

Митарства

У то време (трећег дана) душа проходи кроз легион злих духова, који јој запречавају пролаз, оптужујући је за разне грехе у које су они сами увукли душу. Према различитим откровењима, постоји двадесет таквих препрека, такозваних "митарстава" (царинарница) и на сваком од њих се истражује овај или онај грех; прошавши једно митарство, душа стиже на следеће, и тек када их све успешно прође, она може да продужи свој пут избегавши да одмах буде бачена у ад.

Како су ужасни ти демони и митарства може се видети по томе што је сама Мајка Божја, када ју је архангел Гаврило известио о скорој смрти, молила Свог Сина да избави њену душу од тих демона. Као одговор на њену молитву, сам Господ Исус Христос појавио се са Небеса да прими душу своје Пречисте Мајке и одведе је на Небеса. Одиста је ужасан трећи дан за душу преминулог, и зато су њој молитве тада нарочито потребне.

У 6. поглављу наведено је мноштво светоотачких и агиографских текстова о митарствима, тако да нема потребе да било шта овде додајемо. Можемо, међутим, опет напоменути да описи митарстава представљају "модел" онога што душа доживљава после смрти, а да појединачна искуства могу значајно одступати од тог "модела".

Мање важни детаљи (као што је, рецимо, број митарстава) имају другостепени значај у односу на главну чињеницу - да се душа убрзо после смрти подвргава суду ("посебни"' суд) на коме се сумирају резултати "невидивог рата" који је она водила (или пропустила да води) на земљи против палих духова.

Продужавајући своје писмо мужу умируће сестре, епископ Теофан Затворник пише: "Код преминулих ускоро наступа борба за пролазак кроз митарства. Њој је тамо нужна помоћ! Помислите тада на ово, и чућете њен вапај упућен вама: "Помозите!".

Ето на шта би требало да усмерите своју пажњу и љубав коју имате према њој. Ја мислим да ће најистинитије сведочанство ваше љубави бити ако се ви, од тренутка исхођења њене душе, препуштајући другима да се побрину око њеног тела, удаљите негде и, осамивши се, погрузите се у молитву за њу која у новом стању има нове, неочекиване потребе.

Почевши тако, ви у наредних шест седмица, па и дуже, немојте престајати с вапајима к Богу да јој помогне. По речима блажене Теодоре, врећа из које су Анђели захватали да би је избавили од митара - биле су молитве њеног духовног оца. И ваше молитве биће то исто. Не заборавите да тако учините. То је љубав!".

Критичари православног учења често неправилно схватају "врећу са златницима" из које су анђели на митарствима "исплатили дугове" блажене Теодоре.

Ту врећу понекад погрешна упоређују са римокатоличким схватањем о "вишку заслуга" Светитеља. И у овом случају критичари превише буквално схватају православне текстове. Овде се не ради ни о чему другом до о молитвама Цркве за престављене, односно о молитвама светог човека и духовног оца. Форма у којој је то описано је - треба ли и то рећи - метафоричка.

Православна Црква сматра учење о митарствима тако важним, да их спомиње у многим богослужењима (види неке цитате у поглављу о митарствима). Црква ово учење свим својим умирућим чедима нарочито излаже у "Канону на исход душе" који свештеник чита крај одра сваког умирућег члана Цркве. У Канону се налазе и следећи тропари:

"Удостој ме да, одлазећи са земље, не будем задржан од ваздушног кнеза, насилника и мучитеља, што на страшном путу стоји и испитује" (песма 4).

"Предај ме, о Владичице, у свештене и часне руке Светих Анђела, да њиховим крилима заклоњен, не угледам бешчасна, смрадна и мрачна лица демона" (песма 6).

"Ти која роди Господа Сведржитеља, далеко од мене одагнај горких митарстава поглавара и владара овога света, кад будем на самрти, да бих те прослављао вавек, света Богородице" (песма .

Таквим речима Црква припрема умирућег православног хришћанина за предстојећа испитивања.

 

Четрдесет дана

Затим, успешно прошавши кроз митарства и поклонивши се Богу, душа у следећих тридесет и седам дана посећује небеске обитељи и бездане ада, не знајући још увек где ће остати; и тек у четрдесети дан одређује јој се место где ће пребивати до васкрсења мртвих.

Нема, наравно, ничега чудног у томе што душа, прошавши кроз митарства и окончавши занавек са оним што је земаљско, треба да се упозна са стварношћу оностраног света, у чијем ће једном делу вечно пребивати. Према откривењу које је преподобни Макарије Александријски добио од Анђела, преминули се у Цркви "помињу нарочито деветог дана по престављењу (поред опште символике везане за девет анђелских чинова) зато што су до тада души биле показиване красоте раја, а после тога, до краја четрдесетодневног периода, њој се показују мучења и ужаси ада, да би јој четрдесетог дана било одређено место где ће чекати васкрсење мртвих и Страшни Суд.

И овде број указује на опште правило или "модел" посмртне реалности, али, несумњиво, не завршавају сви преминули свој пут сагласно овом правилу. Ми знамо да је Теодора, у ствари, завршила своје путовање кроз ад тек у четрдесети дан (мерено земаљским временом).

 

Стање душа до Страшног Суда

После четрдесетог дана неке душе пребивају у стању предокушања вечне радости и блаженства, а друге - у страху од вечних мука које ће у потпуности наступити после Страшног Суда.

До Страшног Суда се стање душа још може променити, особито приношењем за њих Бескрвне Жртве (помињањем на Литургији) као и других молитава.

Учење Цркве о стању душа на Небесима и у аду до Страшног Суда детаљније је изложено у речима светога Марка Ефеског (в. прилог бр. 1).

Каква је корист души у аду од молитве, било заједничке, било личне, описано је у житијима Светих, у подвижничким и светоотачким текстовима. У житију мученице Перпетуе (III век) на пример, судбина њеног брата Демократа њој је била откривена кроз представу цистерне пуне воде која се налазила превисоко, тако да је њен брат, из смрадног и неиздрживо врелог места на коме је био затворен, није могао дохватити. Захваљујући њеној усрдној молитви током целог дана и ноћи, он је успео да се домогне цистерне, и она га је угледала на светлом месту. На основу тога она је схватила да је он избављен од казне (Житија Светих, 1. фебруар).

Сличан пример налазимо у житију монахиње Атанасије (Анастасије Логочове), подвижнице која се упокојила у нашем, XX веку: "У то време она је узела на себе подвиг да се моли за рођеног брата Павла који се удавио у пијаном стању. Најпре се упутила блаженој Пелагији Ивановној, која је живела у Дивјејевском манастиру, да се са њом посаветује шта да учини како би олакшала загробну судбину своме брату који је несрећно и нечасно скончао свој земаљски живот.

Договориле су се овако: да се Анастасија затвори у своју келију, да пости и да се моли за њега, прочитавши 150 пута "Богородице Дјево". По истеку 40 дана, она је видела дубоку провалију, на њеном дну крвав камен на коме лежаху два човека са гвозденим оковима око врата. Један од те двојице био је њен брат.

Када је испричала ово своје виђење блаженој Пелагији, она је посаветова да понови подвиг. По истеку других 40 дана она угледа исту провалију, исти камен и иста два човека са оковима око врата. Само овога пута њен брат устаде, иђаше око камена и опет паде на њега, а окови се опет нађоше на његовом врату.

Пошто опет извести Пелагију Ивановну о овом виђењу, она јој рече да понови подвиг и по трећи пут. После још 40 дана Анастасија виде исту провалију и исти камен, на коме се сада налазио само један, њој непознати човек, док је њен брат отишао некуда и она га није могла видети. Човек који је остао на камену говорио је:

"Благо теби, ти имаш силне молитвенике на земљи".

После овога, блажена Пелагија је рекла:

"Твој брат се ослободио од мука, али није задобио блаженства" ("Душекорисно штиво", јун 1902).

Сличних случајева има много у житијима православних Светитеља и подвижника. Онима који су склони да оваква виђења схвате превише буквално требало би можда рећи да форма у којој се ова виђења појављују (обично у сну) није нужно фотографски снимак положаја душе на оном свету, већ пре сликовита представа која саопштава духовну истину да се стање душе поправља молитвама нас који смо остали на земљи.

 

Молитва за умрле

Колико је важно помињање на Литургији може се видети из следећег случаја: још пре прослављења светога Теодосија Черњиговског (1876. г.) јеромонах (чувени старац Алексеј из Голосјејевског скита Кијево-Печерске Лавре, који је умро 1916. г.), преоблачећи његове мошти, уморан, седе крај моштију.

Задремавши на трен, он угледа пред собом Светитеља који му рече: "Хвала ти што се трудиш око мене. Још бих те замолио да, кад будеш служио Литургију, поменеш моје родитеље" - и даде му њихова имена (јереј Никита и Марија).

"Како можеш ти, Светитељу, да тражиш моје молитве, кад ти сам стојиш пред Небеским Престолом и низводиш људима Божју благодат?", упита јеромонах.

"Да, то је тачно", одговори свето Теодосије, "али приношење на Литургији моћније је од мојих молитава".

Значи, парастоси и домаће молитве за умрле њима користе, као и добра дела која се чине њима у спомен - милостиња и прилози за цркву.

Али нарочито је за њих корисно помињање на Божанственој Литургији. Било је много јављања умрлих и других догађаја који потврђују како је корисно помињање умрлих.

Многи који нису живели у покајању, али су се на самрти покајали, били су ослобођени од мука и достигли покој. У Цркви се стално узносе молитве за упокојење умрлих, док се на дан Силаска Светог Духа (Педесетница), у коленопреклоној молитви на вечерњем, узноси посебна прозба "за оне што су у аду".

Свети Григорије Двојеслов, одговарајући у својим "Разговорима" на питање: "Постоји ли нешто што би душама после смрти могло користити?", учи: "Свето жртвоприношење Христа, наше спаситељне Жртве, од велике је користи душама чак и после смрти, под условом да њихови греси (јесу такви да) могу бити опроштени у будућем животу.

Зато душе умрлих понекад моле да се за њих одслужи Литургија... Наравно, сигурније је да ми за живота учинимо за себе оно што се надамо да ће други чинити за нас после наше смрти. Боље је учинити да излаз буде слободан, неголи тражити ослобођење кад си у оковима. Зато би требало да од свег срца презремо свет, чија је слава већ прошла, и да свакодневно Богу приносимо жртву наших суза, када на жртву приносимо Његово свето Тело и Крв.

Само та жртва има моћ да спасе душе од вечне смрти, јер она тајанствено оприсутњује смрт Јединородног Сина ("Разговори" IV, 57, 59).

Свети Григорије наводи неколико случајева када су се умрли јављали живима молећи их да се одслужи Литургија за њихово упокојење, или им благодарили што су то учинили.

Једном се десило и то да је неки заробљеник, за кога је његова жена мислила да је мртав и зато одређене дане заказивала Литургију за њега, вративши се из заробљеништва испричао како су га у одређене дане ослобађали од окова - баш у оне дане када је за њега служена Литургија (IV, 57, 59).

Протестанти обично сматрају да су црквене молитве за умрле некако неспојиве са неопходношћу да се спасење задобије превасходно у овом животу:

"Ако тебе Црква може спасти и после смрти, зашто бисмо се онда оптерећивали борбом или тражењем вере у овом животу? Хајде да једемо, пијемо и веселимо се...".

Наравно, нико од оних који су се оваквих схватања придржавали никада није достигао спасење црквеним молитвама. Очигледно да је овакав аргумент површан и чак лицемеран - молитва Цркве не може спасти онога ко не жели да се спасе или ко се никада у свом животу није потрудио за то.

Може се рећи да је молитва Цркве или појединих хришћана за умрлог, у извесном смислу, још један плод живота тог човека: за њега се не би молили да он за свог живота није учинио нешто што би могло да подстакне на молитву за њега након његове смрти.

Свети Марко Ефески такође разматра питање црквене молитве за умрле и олакшања које она њима доноси, па у том смислу наводи пример да се свети Григорије Двојеслов молио за римског императора Трајана, и да је та молитва била надахнута неким добрим делом тог паганског императора (в. прилог бр. 1).

 

Шта можемо учинити за умрле

Ако неко жели да покаже своју љубав према умрлима и да им реално помогне, то може најбоље учинити тако што ће се молити за њих, а нарочито давањем њихових имена да се помену на Литургији када се честице, извађене за живе и умрле, спуштају у Крв Господњу уз речи:

"Омиј, Господе, светом Крвљу твојом грехе овде поменутих слугу твојих, (по) молитвама Светих Твојих".

Ништа веће ни боље не можемо ми учинити за преминуле, од тога да се молимо за њих, помињући их на Литургији.

Њима је то увек неопходно, а нарочито током првих четрдесет дана, када душа умрлог греди ка вечним насељима. Тело тада ништа не осећа: оно не види окупљене ближње, не удише мирис цвећа, не чује надгробне беседе. Али душа осећа молитве које се узносе за њу, и благодарна је онима који их узносе, и духовно им је блиска.

О, сродници и пријатељи преминулих! Чините за њих оно што је њима потребно, а у вашој је моћи.

Употребите свој новац не на спољашње украшавање гробова него уделите тај новац убогима за покој душе својих преминулих, или га приложите цркви у којој се за њих узносе молитве. Будите милосрдни према преминулима, постарајте се за њихове душе.

Тај пут чека и вас, и знајте да ћемо сви ми тада чезнути да нас неко помене у молитви! Будимо зато и сами милостиви према умрлима.

Чим се неко престави, одмах позовите свештеника или га обавестите, како би могао да прочита "Молитве на исход душе" које треба прочитати над сваким православним хришћанином после његове смрти.

Постарајте се да се. уколико је могуће, опело одслужи у цркви и да се над преминулима све до опела чита Псалтир. Опело и сахрана не морају бити беспрекорно организовани, али је апсолутно неопходно да се опело одслужи без скраћивања, у потпуности. Помислите тада на покојника, са којим се заувек растајете, а не на то шта је вама лакше. Ако у цркви има више покојника, немојте одбити да се одржи заједничко опело, ако то неко предложи. Боље је да се истовремено одслужи опело за два или више покојника када је молитва њихових ближњих усрднија, него да се одржи више опела једно за другим, а да та опела, због недостатка времена и умора, буду скраћена.

Ово због тога што је свака реч молитве за умрле као кап воде за жеднога. Одмах се побрините и за то да се преминули свакодневно помиње на Литургији током следећих четрдесет дана. Обично се у црквама где се богослужење обавља свакодневно и покојници који су ту опевани помињу 40 дана па и дуже.

Али, ако је опело одслужено у храму где нема свакодневних богослужења, сами рођаци су дужни да се побрину и обезбеде четрдесетодневно помињање на Литургији у оним храмовима где се служба Божја обавља сваког дана. Такође је добро послати за покојника прилог у манастире, као и у Јерусалим где се на светим местима узноси непрестана молитва.

Четрдесетодневно помињање треба започети одмах по смрти, када је души особито потребна молитвена помоћ, и зато је неопходно започети помињање у најближем месту где се врши свакодневно богослужење. Постарајмо се да учинимо све што год можемо за оне који су отишли на други свет пре. нас, сећајући се речи: "Блажени милостиви, јер ће бити помиловани" (Мт. 5, 7).

 

Васкрсење тела

Једнога дана ће овом пропадљивом свету доћи крај, а наступиће вечно Царство Небеско у коме ће душе спасених, сједињене опет са својим васкрслим телима занавек, бесмртне и непропадљиве, пребивати са Христом. Тада ће делимична радост и слава које чак и сада душе на Небесима познају, бити замењене пуноћом радости нове творевине за коју је човек и био саздан. Али они који нису прихватили спасење које је Христос донео на земљу, мучиће се вечно, заједно са њиховим васкрслим телима - у паклу.

У завршном поглављу "Тачног изложења православне вере" преп. Јован Дамаскин добро описује коначно стање душе после смрти: "Верујемо такође и у васкрсење мртвих. Јер ће се оно заиста догодити, заиста ће бити васкрсења мртвих. Али, говорећи о васкрсењу, ми подразумевамо васкрсење тела. Јер васкрсење је поновно подизање онога што је пропало. Међутим, пошто су душе бесмртне, како ће васкрснути? Ако се смрт одређује као одвајање душе од тела, онда је васкрсење наравно, поновно сједињавање душе и тела и поновно подизање раздвојеног и (про)палог живог бића. Дакле, управо оно тело које се распало, васкрснуће као нераспадљиво. Јер, Онај Који га је на почетку створио од праха земаљског, може га и васкрснути након што се оно, по одлуци Творца, распало и вратило натраг у земљу из које је и узето...

Наравно, да је само душа пребивала у подвигу врлинског живљења, само би она и била овенчана. И да се само она поваздан предавала задовољствима, било би праведно да само она и буде кажњена. Али, пошто ни у врлини ни у пороку душа није учествовала без тела, праведно је да они заједно приме оно што су заслужили...

Тако ћемо ми васкрснути, јер ће се душе опет сјединити са телима која ће постати бесмртна и непропадљива, и онда ћемо стати пред страшно Христово судилиште.

И ђаво и његови демони, и његов човек, Антихрист, и нечастиви људи и грешници биће предани вечном огњу; али то није вештаствени, материјални огањ (тј. ватра) какав ми познајемо, него огањ какав зна само Бог.

А они који су чинили добро заблистаће заједно с анђелима у вечном животу, заједно с Господом нашим Исусом Христом, увек на Њега гледајући и од Њега будући вођени, и наслађиваће се непрекидном од Њега исходећом радошћу, прослављајући Га са Оцем и Светим Духом у бесконачне векове векова. Амин. " (стр. 267-272).

 

 


 

 
   

[VladanSimić]

ПРИЛОЗИ

 

ПРИЛОГ I

Православно учење Св. Марка Ефеског о стању душе после смрти

 

Многи, чак и сами православни хришћани, често не разумеју како треба православно учење о стању душе после смрти, а релативно недавна појава учења о "чистилишту" довела је до још веће забуне у умовима људи.

Само православно учење није ни на који начин двосмислено или нетачно. Оно је најјасније изложено у делима светога Марка Ефеског на Сабору у Фиренци 1436. г., сачињеним управо са циљем да дају одговор на латинско учење о " чистилишту".

За нас су ови радови нарочито драгоцени због тога што су потичући непосредно од последњег византијског оца, писани пре ових наших дана пуних разних богословских конфузија. Његови радови откривају нам изворе православног учења, и упућују нас како тим изворима треба приступати и разумети их.

Такве изворе представљају Свето Писмо, светоотачке беседе, црквене службе, житија светих, а такође и нека откровења и виђења загробног живота, попут оних која се описују у IV књизи "Разговора" светога Григорија Двојеслова.

Савремени академски богослови показују неповерење према последња два-три овде поменута извора, због чега се често осећају нелагодно када говоре на ту тему, а понекад испољавају и "агностичку суздржаност" у односу према њима.

С друге стране, списи светога Марка нам показују са колико се лакоће овим изворима баве истински православни богослови, а они којима је "нелагодно" можда самим тим неочекивано откривају своју зараженост савременим неверјем.

Од четири одговора светога Марка о чистилишту сачињених на Сабору у Фиренци, прва беседа садржи најјасније излагање православног схватања у полемици против латинских заблуда, због чега она чини главни део овог прилога. Остали одговори садрже, углавном, материјал који илуструје разматрана питања, а такође и одговоре на неке специфичније латинске наводе.

"Латинска поглавља" на која одговара св. Марко, написао је кардинал Чезарини, и у њима је изложено латииско учење о стању душе после смрти које је уобличено раније, на "унијатском сабору" у Лиону (1270. г.).

Ово учење запањује православног читаоца својим буквалним и "законским" карактером. Латини су у то време већ почели да Небеса и ад посматрају као на известан начин "окончане" и "апсолутне", а на оне који се тамо налазе - као да су већ у потпуности у оном стању које ће имати после Страшног Суда, због чега нема потребе молити се за оне који су на Небесима (јер су они већ постигли савршенство), нити за оне у аду (јер они никада не могу бити избављени или очишћени од греха).

Међутим, како мноштво верника умире у "средњем" стању - недовољно савршени за Небеса, али и недовољно порочни за ад - то је логика латинске аргументације потребовала некакво треће место за очишћење, где чак и они чији су греси већ опроштени, треба да претрпе казну или дају "задовољење" за своје грехе, пре но што се довољно очисте за усхођење на Небеса. Ове законске тезе чисто људског "правосуђа" (које практично одбацује неизрециву доброту и човекољубље Божје), Латини су доказивали буквалним тумачењем неких светоотачких текстова и неких виђења.

Готово сва та тумачења вештачки су исконструисана и спорна, јер чак ни стари латински Оци нису спомињали такво место какво је"чистилиште", већ су говорили само о "очишћењу" грехова после смрти помоћу "огња", како су (могуће, алегоријскл) писали неки од њих.

Са друге стране, у православном учењу које излажс свети Марко, верници који су умрли не исповедивши неке незнатне грехе, или не приневши плодове покајања код исповеђенш грехова, очишћују се од њих или самим тим што искусе смрт са страхом који она носи, или пак после смрти (када они бивају држани у аду), молитвама, Литуршјама Цркве и добрим делима која верни (живи) чине њих ради. Чак и грешницима, одређеним за вечне муке, могуће је на тај начин донети извесно олакшање.

Међутим, сада не постоји огањ који мучи грешнике у аду (јер ће всчни огањ почети да их мучи тек после Страшног Суда), а тим пре не постоји ни на некаквом трећем месту попут "чистилишта".

Сва виђења огња, која су људи имали, представљала су слике, или пророчанства о ономе што ће бити у будућем веку. Сваки опроштај грехова после смрти даје се, уз садејство људских молитава, само по благодати Божијој, која се простире чак и до оних који се налазе у аду, и никаква "отплата" или "задовољење" за већ опроштене грехе нису потребни.

Треба напоменути да списи светога Марка покрећу, углавном, конкретно питање о стању душе после смрти и готово се не дотичу разматрања онога што се са душом догађа непосредно после смрти. О том питању постоји обимна православна литература, али у Фиренци оно није било разматрано.

 

Прва беседа:

Оповргавање латинских поглавља која се тичу очишћујућег огња

1. Пошто смо дужни, чувајући наше Православље и црквене догмате које смо од Отаца примили, с љубављу одговорити на оно што сте ви изрекли, ми ћемо сваки аргумент и доказ, које сте ви писмено навели као опште правило, прво навести, да би затим следио кратак и јасан одговор и разјашњење свакога од њих.

И тако, у почетку ваше посланице ви овако кажете: "Ако су они који се искрено кају отишли из овога живота у љубави (према Богу) пре но што су успели достојним плодовима да пруже задовољење за своја сагрешења или поступке, њихове душе очишћују се после смрти очишћујућим мукама; али ради олакшања (или "ослобођења") од ових мука, њима корнсти она помоћ која им се указује од стране живих верника, као што су. молитве, Литургије, милостиња и друга добра дела".

На ово ја одговарам следеће: то да упокојенима у вери, несумњиво, помажу за њих одслужене Литургије, молитве и милостиња, обичај који је на снази од давнина, сведоче многе и различите изреке учитеља, како латинских, тако и грчких, речене или написане у разним временима и на разним местима. А што се тиче тога, да се душе ослобађају захваљујући некаквим очишћујућим мукама, које имају карактер помоћи, и привременом огњу, који има такву (очишћујућу) моћ - то ми не налазимо ни у Писму, ни у молитвама и пјенијима за покојнике, нити у речима Учитеља.

Но, ми смо примили да се чак и душама које се држе у аду и већ су предате на вечне муке, било заиста и искуствено, или у безнадежном ишчекивању истих, може указати нека мала помоћ, мада не на такав начин да би оне у потпуности биле ослобођене мука и добиле наду на коначно ослобођење.

А ово се види из речи Макарија Великог, египатског подвижника, кога је лобања коју је нашао у пустињи, по деловању силе Божје, поучила о овоме. И Василије Велики, у молитвама које се читају на Педесетницу, дословно каже следеће: "Који и на овај свесавршени и спасоносни празник очишћења, удостојаваш нас да ти се молимо и за оне који су у аду држани, обећавајући нам велику наду на побољшање онима који су заробљени због грехова који их заробише, и да ћеш Ти ниспослати Твоју утеху" (трећа коленопреклона молитва на вечерњем).

Ако су душе отишле из овог живота у вери и љубави, па ипак носећи на себи неки грех - било да су то мали греси, за које се она уопште није кајала, или велики, за које, мада се кајала, није успела да принесе плодове покајања, такве душе, ми верујемо, дужне су да се очисте од такве врсте грехова, али не на некаквом месту испаштања (јер нам тако нешто, као што рекосмо, ниуколико није било предато); већ једино да се очисте уз помоћ самог страха приликом исхода из тела, као што то изричито каже свети Григорије Двојеслов (в. IV, књ. "Разговора"); док ће друге бити принуђене да се очисте после исхода из тела, или још пребивајући на том земном месту, пре но што дођу на поклоњење Богу и удостоје се удела у блаженству, или, ако су њихови греси били тежи и дуготрајнији -то ће оне бити држане у аду, али не ради тога да би заувек пребивале у огњу и мукама, већ као они које у тамници држе под стражом.

Свима таквима, ми тврдимо, помажу молитве и Литургије које се за њих чине, уз садејство Божјег милосрђа, које сагрешења учињена по немоћи људској одмах презире и прашта, како говори Дионисије Велики у "Размишљањима о тајни свештеноупокојених", а друге грехе после извесног времена праведним судом или такође разрешује и прашта, и то - савршено, или олакшава одговорност за њих до коначног Суда.

И због тога не видимо никакву потребу за каквом другом казном или очишћујућим огњем. Јер, једне очишћује страх, а друге грижа савести прождире мучније од ма каквог огња, а неке очишћује сам ужас пред Славом Божјом и неизвесношћу будућег, које долази.

А да је то мучење и казна знатно већа него шта друго, показује и само искуство, и свети Јован Златоуст сведочи нам у готово свим или већини својих моралистичких омилија, тврдећи ово, а такође и божанствени подвижник Доротеј у своме слову "О савести".

А што се тиче тога да неизвесност будућег више раздире кажњене него сама казна, о томе говоре Учитељи, као на пример свети Григорије Двојеслов, који у беседи "поводом разарања града", каже следеће: "Ове ће примити неисказива светлост и виђење Свете и Царствене Тројице, а оне, заједно са осталима - боље рећи, пре него друге -мучење: бити одбаченим од Бога, и грижа савести, којој нема краја".

2. И тако, ми се Богу молимо и верујемо да ће се тиме спасти умрли, а не каквим другим мучењима или неком другачијем огњу, од оних мука и огња за које је објављено да ће бити вечни. И то да се душе умрлих, по молитвама, ослобађају од заточеништва у аду, као из неке тамнице, сведочи, међу многим другима, Теофан Исповедник, назван Начертани, јер је речи свога сведочанства за икону Христову, на челу исписане, крвљу својом запечатио. У једном од канона за умрле он се овако моли за њих: "Суза и уздисања рабе Твоје који у аду пребивају, ослободи, Спасе" (Октоих, суботњи канон заупокојене, гл. 6, песма 6. "Слава").

Чујеш ли? - "суза", рекао је, и "уздисања", а не некаквих казни и очишћујућег огња. Ако се понекад у овим песмама и молитвама и помиње огањ, то није неки привремени огањ који има очишћујућу силу, већ огањ вечни и казна којој нема краја.

3. Свети, подстицани човекољубљем и сажаљењем према своме роду, пожелеше и дрзнуше се на готово немогуће - да се моле за избављење у вери умрлих. Јер, тако говори и свети Теодор Студит, који је и сам Исповедник и сведок Истине, на самом почетку свог канона за упокојене: "Сви се помолимо Христу, опомињући се од века умрлих, да упокојене у вери и нади на живот вечни, избави од вечног огња" (Великопосни Триод, месопусна субота, канон, песма 1). И затим, у другом тропару, петој песми канона, говори следеће: "Огња вечнопалећег и таме нерасветиве, шкргута зуба, и црва који бесконачно мучи, избави, Спасе, све који у вери умреше". Где је ту "очишћујући огањ"?

И када би он уопште постојао, где би Светоме било прикладније да га спомене, него овде?

Бивају ли свети услишени од Бога, када се за ово моле, то ми не треба да истражујемо, али они сами су имали знање о томе, и Дух, који је у њима обитавао, и Којим покретани су они и говорили, и писали, знао је то: а у истој мери знао је и Владика Христос, Који је дао заповест да се молимо за непријатеље своје, и Који се молио за оне који су Га распели и надахнуо првомученика Стефана, кад су овога каменовали, да чини исто.

И мада ће, може бити, неко казати, да када се ми молимо за такве људе, не бивамо услишани од Бога, ипак ми све што од нас зависи испуњавамо; а ето, неки од Светих који се мољаху не само за верне, већ и за безбожнике, беху услишени, и својим молитвама их избавише од вечних мука, као на пример првомученица Текла - Теклонилу и Божанствени Григорије Двојеслов, како се приповеда - цара Трајана).

(У III поглављу показује се да се Црква моли такође и за оне који се већ наслађују блаженством у Богу, и који, разуме се, нису дужни да пролазе кроз "очишћујући огањ").

4. После овога, нешто даље, ви покушавате да докажете наведени догмат о очишћујућем огњу, позивајући се најпре на речено у Књизи о Макавејцима, у којој се каже: "Свето је и спасоносно молити се за умрле, да би они били разрешени од грехова", а затим узевши из Еванђеља по Матеју оно место где Спаситељ објављује да "који рече на Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку, ни у будућем", ви говорите да се из овога може видети да

има отпуштења грехова у будућем животу.

Но да из овога ни на који начин не проистиче појам очишћујућег огња, то је јасније од сунца: јер чега заједничког може бити између опроштаја и - очишћења огњем и кажњавањем?

Јер, ако се отпуштење догађа због молитава или једино божанским човекољубљем, онда нема потребе за казном или очишћењем. Ако су казна, као и очишћење (Богом) установљени - јер се прво одвија благодарећи другоме, и они нису узалудни једино ако захваљујући њима, као последица, проистиче очишћење -онда се, како изгледа, узалудно врше молитве (за умрле) и прославља човекољубље Божије. И тако, овим наводима не само да се не доказује постојање очишћујућег огња, већ се оно оповргава: јер се њима опроштење грехова онима који су згрешили представља као деловање царске власти и човекољубља, а не као ослобођење од казни или очишћење.

5. Као треће, она изрека, узета из Прве посланице блаженог Павла Коринћанима, у којој он, расуђујући о зидању на Темељу који је Христос: "златом, сребром, драгим камењем, дрветом, сјеном, сламом" - додаје: - "јер ће

Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се

дјело огњем испитати какво је.

Ако остане чије дјело што је назидао, примиће плату. Ако чије дјело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ" (I Кор. 3: 11-13) - чини се да више од свега другога доказује појам очишћујућег огња, а у самој ствари више га од свега оповргава.

Јер, као прво, божански Апостол није га назвао очишћујућим, већ испитујућим; затим, он је објавио да кроз њега треба да прођу такође и добра и часна дела, а таквима, јасно, није потребно никакво очишћење. Затим, он каже да ће они, који приносе зла дела, пошто њихова дела сагоре, претрпети штету - а, међутим, они који се очишћују, не само да не трпе штету, већ још већма задобијају - да би затим рекао да се то има догодити "у онај дан", управо у дан Суда и будућег века, а претпостављати да ће постојати очишћујући огањ после тога страшног Доласка Судије и коначне пресуде, није ли то - савршена глупост?

Јер, Писмо нам не предаје ништа томе слично, но Сам Онај Који ће нам судити, говори: "И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни", (Мт. 25: 46), и још: "И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда" (Јн. 5: 29). Тако да ни на који начин не остаје никакав међупростор; и пошто је све којима се суди разделио на два дела, једне поставивши десно, а друге чак - лево, и прве назвао "овцама", друге "јарцима".

Ни на који начин, међутим, није објавио да има и таквих који треба да се очисте тим (очишћујућим) огњем. Изгледа да је огањ о коме говори Апостол управо онај о коме говори пророк Давид: "пред њим је огањ који прождире, око њега је бура велика" (Пс. 50: 3), и још: "Огањ пред њим иде, и пали наоколо непријатеље његове" (Пс. 97: 3). Пророк Данило такође говори о овоме огњу: "Ријека огњена излажаше и тецијаше испред њега" (Дан. 7: 10).

Како Свети не носе на себи наквог злог дела и злог печата, овај огањ ће их пројавити још светлијима, као злато у пећи искушано, или као камен амијант, који, како кажу, када се стави у ватру изгледа као да је потамнео, али када се извади из ватре показује се још чистији, као водом омивен; као што су се показала тела света Три Отрока у пећи вавилонској.

Грешнике, пак, који са собом носе зло, захвативши, као материјал погодан за овај огањ, он ће одмах запалити, и "дело" њихово, то јест њихово зло настројење или деловање, сагорети и сасвим уништити, и лишиће их онога што су са собом донели, то јест лишиће их злог терета, док ће њих саме "спасти" - то јест биће заувек чувани и одржани да се не би подвргли уништењу заједно са својим злом.

6. И божански Отац Златоуст (кога зовемо "устима Павловим", као што овога "устима Христовим") такође сматра неопходним да овако протумачи ове редове у свом коментару Посланице (9 беседа на I Кор.), при чему Павле говори кроз Златоуста, како је то било јављено захваљујући виђењу Прокла, његовог ученика и наследника његовог престола3).

Свети Јован Златоусти је посветио посебан трактат искључиво овој изреци, због тога да оригенисти не би ове апостолске речи наводили као потврду свога начина мишљења (које, чини се, више одговара њима него вама), и да не би наносили зло Цркви, уводећи (учење) о крају адских мука и коначном исправљању и обновљењу (апокатастасис) грешника.

Јер, изрека да ће се грешник "спасти као кроз огањ", означава да ће он бити мучен у огњу, а неће бити уништен заједно са својим злим делима и злим душевним усмерењем. О томе говори и Василије Велики у "Моралијама", тумачећи речено у псалму:

"Глас Господњи сипа пламен огњени" (Пс. 29: 7): "Огањ, приправљен за мучење ђавола и ангела његових, раздваја се гласом Господа, тако да после овога у њему бивају две силе: једна - која пали, и друга - која просветљује; сила тог огња која мучи и кажњава сачувана је за оне који су заслужили муке, а просветљујућа и освећујућа сила намењена је да осијању ликујућих.

И тако, због тога, глас Господа расеца и раздваја пламен огња, да би мрачни део био мучен огњем, а несагорив део пребивао у светлу радости" (Свети Василије Велики, Беседа на Пс. 28).

И тако, као што се може видети, ово раздвајање и раздељивање огња биће онда када сви без изузетка буду морали да прођу кроз њега: светла и сјајна дела показаће им се још светлијим, а они који их носе постаће наследници светлости и примиће вечну награду; а они који доносе дела зла и погодна за сагоревање, биће кажњени изгубивши их, и вечно ће пребивати у огњу, наследивши спасење које је горе од пропасти, јер управо то и означава, у овом смислу, реч "спасти", да им се не би догодило да уништавајућом силом огња буду и сами сасвим уништени... Следећи ове Оце, и многи други од наших Учитеља схватили су ову изреку у том смислу. Ако би неко ово другачије тумачио, и "спасење" схватио као "ослобођење од казне", а "пролажење кроз огањ" - као "Чистилиште", онда он, ако се можемо тако изразити, тумачи изречено на потпуно погрешан начин.

И није ни чудно, јер он је човек, а многи чак и међу учитељима различито тумаче речи Писма, и нису сви у истој мери достигли тачан смисао. Није могуће да један исти текст, који се предаје у различитим тумачењима, одговара у једнаком степену свим својим тумачењима; али ми треба, изабравши најважнија међу њима и она која највише одговарају црквеним догматима, остала тумачења да поставимо на нижи степен.

Због тога ми нећемо напустити горе наведено тумачење Апостолових речи, чак и ако су Августин, или Григорије Двојеслов, или ко други од наших Учитеља дали такво (неодговарајуће) тумачење; јер таква тумачења не сведоче толико у корист схватања привременог очишћујућег огња, колико иду на руку Оригеновом учењу, које је, будући да је говорило о коначном исправљању душа кроз овај огањ и ослобођењу од мука, било забрањено и анатемисано од Петог Васељенског Сабора и коначно заједнички одбачено од Цркве као безбожно.

(У поглављима 7-12, свети Марко одговара на приговоре изазване цитатима из блаж. Августина, светог Амвросија, светог Григорија Двојеслова, светог Василија Великог, и других светих Отаца, показујући да су они били или неправилно схваћени или, могуће, погрешно цитирани, и да ови Оци у ствари уче православном учењу, а уколико не, њихово учење у том погледу не треба прихватати.

Даље, он указује на то да свети Григорије Ниски уопште не учи о "Чистилишту", већ се придржава још и горе Оригенове заблуде да ће вечни огањ имати свој крај, мада је могуће да су та места у његове текстове касније уметнули оригенисти.)

13. И, на крају, ви говорите: "Да је раније наведено истина, јасно је на основу правосуђа Божјег, које не оставља некажњеним ништа од онога што је безаконо учињено, и отуда неминовно проистиче да за оне, који нису претрпели казну овде, и не могу да је исплате на Небесима, нити у аду, треба допустити да постоји још неко, треће место, на коме се ово очишћење догађа, захваљујући коме се свако (такав) очишћује, и одмах узводи небеским радостима".

На ово ми одговарамо следеће, и обратите пажњу, како је то једноставно, и у исти мах праведно: опште је признато да је опроштење грехова у исто време и ослобођење од казне, јер онај ко добије опроштење, бива истовремено и ослобођен од казни које за њих следују.

Оно се даје у три вида и у различита времена:

прво - у време крштења,

друго - после крштења, кроз покајање и вршење одговарајућих добрих дела у овом животу,

треће - после смрти, благодарећи молитвама, милостињи, и другоме што Црква чини за умрле.

И тако, прво опроштење грехова не захтева никакав труд, догађа се једанпут, и опште је за све, као сијање светлости, гледање сунца и промене годишњих доба, јер је то - искључиво благодат, и од нас се не тражи ништа више, осим вере.

Друго је, међутим, мучно, као ономе ко "сваку ноћ кваси одар свој, сузама својим натапа постељу своју" (Пс. 6: 6), коме су болни и сами трагови греховних удара, који ходи плачући и скрушена лица и подражава обраћењу Нинивљана и смирењу цара Манасије.

Треће је такође мучно, јер је повезано са раскајањем и савешћу која је скрушена и пати због недоставка добра, али, у исто време, нипошто није свезано са казном, уколико заиста представља опроштење грехова, јер опроштење и казна ни на који начин не могу бити истовремени.

Штавише, у првом и последњем виду опроштења грехова највећи удео има благодат Божија, при суделовању молитава, а сасвим се мало тражи од нас. Средњи вид, напротив, мало има од благодати, а већи део припада нашем напору. Први вид отпуштења грехова разликује се од последњег и по томе што је прво - у једнакој мери отпуштење свих грехова, а последње - само оних грехова који нису смртни и за које се човек за живота кајао.

Тако мисли Црква Божја, и молећи за опроштење од грехова умрлих и верујући да им се оно дарује, она не одређује, као закон, ма какву казну за њих, добро знајући да Божја благодат у таквим случајевима превазилази Његово правосуђе.

 

Друга беседа

о чистилишном огњу

 

(...)

3. Ми тврдимо, да ни праведници још нису у потпуности примили свој удео и оно блажено стање које су себи овде припремили кроз дела - нити да се грешници после смрти одводе на место вечне казне у коме ће се вечно мучити.

И једно и друго неминовно треба да се догоди после Страшног Суда и општег васкрсења. Сада, пак, и једни и други налазе се на себи својственим местима:

први - у савршеном спокоју и слободни, налазе се на Небесима, с Анђелима и пред Самим Богом, и као да су већ на неки начин у Рају из кога је Адам ниспао, а пре њих ушао благоразумни разбојник - и често нас посећују у оним храмовима у којима се они славе, и слушају оне који их призивају и моле се Богу за њих, примивши од Њега тај изузетни дар и чине чудеса преко својих моштију, и наслађују се созерцавањем Бога и отуда посланим озарењем, много савршеније и много чистије него пре, док су били у животу;

други пак, заточени су у аду, "у тмини и сенци смрти, у рову преисподњем" (Пс. 87: 6) како говори Давид, а затим Јов: "У земљу тамну као мрак и у сјен смртни, гдје нема промјене и гдје је видјело као тама" (Јов. 10: 21-22).

И први пребивају у свакој радости и весељу, очекујући обећано им Царство и неизречена блага која тек што нису добили, а други, напротив, пребивају у свакој скучености и неутешним страдањима, као какви осуђеници који ишчекују пресуду Судије и предвиђају будуће муке.

Нити су први још примили наслеђе Царства и оних блага "што око не виде, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође" (I Кор. 2: 9), нити су други још предати на вечне муке и горење у неугасивом огњу. Ово учење ми држимо као предато од Отаца из давнина, а лако можемо до њега доћи и преко самог Светог Писма.

10. И тако, из свега тога јасно је да оно, што су неки од Светитеља видели у виђењима и откривењима у погледу будућих мука и оних који у њима пребивају, безбожника и грешника, представља само неку врсту праслике будућих ствари, и као на слици приказано, а не нешто што се уистину сада збива.

Тако, на пример, Данило, описујући овај будући Суд, каже: "Гледах докле се поставише пријестоли; суд сједе и књиге се отворише" (Дан. 7: 9, 10), а међутим јасно је да се ово није у стварности збивало, већ је у духу унапред откривено Пророку.

19. К томе, када разматрамо ваше доказе које сте навели из књиге о Макавејцима и Еванђеља, ми, говорећи просто и с љубављу према истини, видимо да они никако не садрже сведочанства о некаквој казни или очишћењу, већ говоре само о опраштању грехова.

Ви сте начинили неку зачуђујућу поделу, говорећи да сваки грех треба схватати из два угла:

1 - самоожалошћивање Бога, и

2 - казна која за ово следи.

Према овоме - ожалошћивање Бога заиста може бити опроштено после раскајања и одвраћања од зла, али казни подлеже у сваком случају, тако да, на основу оваквог схватања, нужно следи да они којима су греси опроштени и даље подлежу казни за њих.

Но ми дозвољавамо себи да кажемо да таква поставка овог питања противречи јасним и општепознатим истинама: ако се не догађа да Цар пошто је прогласио амнестију и опростио, опет подвргава казни преступнике, тим пре Бог, код Кога је међу многим другим особинама нарочито изражено човекољубље, ако и кажњава човека пошто је овај згрешио, после опроштења одмах га ослобађа од казне. И то је - природно. Јер, ако ожалошћивање Бога доводи до казне, онда када је кривица разрешена и када је дошло до помирења, сама последица кривице, тј. казна, нужно престаје.

 

Напомене уз прилог I

1 - У "Отечнику" епископа Игњатија читамо: "Једном је авва Макарије, идући пустињом, наишао на људску лобању која је лежала на земљи. Када авва дотаче лобању палмовом палицом коју је држао у руци, лобања се огласи људским гласом. Старац рече: ко си ти? Лобања одговори: ја сам био жрец идолопоклоника који су живели у овом месту, а ти си - авва Макарије, имаш у себи Светога Духа Божјег, и када се сажалиш над онима који се налазе у вечитим мукама и молиш се за њих, онда они добијају извесну утеху". Потом је лобања, испричавши светоме Макарију о адским мукама, овако завршила: "Нама, који нисмо знали за Бога, указује се макар извесно милосрђе; али они, који су познали Бога и одрекли Га се, и нису испуњавали вољу Његову, налазе се ниже од нас" ("Отечник", стр. 311-312).

2 - О овом последњем случају говори се у некима од раних житија св. Григорија, као на пример у његовом енглеском житију из осмога века: "Неки наши људи такође приповедају повест, коју су испричали Пимљани, о томе, како је душа императора Трајана била освежена и чак крштена сузама светога Григорија, повест дивну и за приповедача и за слушаоце. Нека се нико не чуди када кажемо да је био крштен, јер без крштења нико неће Бога видети, а трећи вид крштења, то је -крштење сузама. Једном, прелазећи преко Форума - величанствене творевине, коју је, како причају, подигао Трајан - светога Григорије је открио, пажљиво проучавајући Трајанов живот, да је он, иако је био идолопоклоник, чак учинио једно дело тако великог милосрђа, да се оно чинило више делом хришћанина, него паганина. А то се десило када је једном приликом Трајан на челу војске журно кретао против непријатеља, и сажаливши се над речима једне удовице, император читавог света се зауставио. Она је рекла: "Господару Трајане, ево људи који су убили мога сина и неће да ми плате одштету'. Он одговори: "Испричај ми о томе када се вратим, и ја ћу им наредити да ти плате одштету". Али она одговори: "Господару, ако се ти никада не вратиш, мени неће имати ко да помогне". И тада, стојећи под пуном бојном спремом, он нареди кривцима да истог часа у његовом присуству плате одштету коју су били дужни. Када је Григорије чуо ову причу, схватио је да је то оно о чему читамо у Писму: "Дајте правицу сироти, браните удовицу. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити..." (Ис. 1: 17, 18).

Како Григорије није знао шта да учини да би утешио душу човека који га је на ове речи подсетио, он је пошао у цркву Светога Петра и проливао потоке суза, како је био у њега обичај, све док, најзад, није путем Божанског откривења добио уверење да су његове молитве услишене, пошто се никада није усуђивао да ово моли ни за ког другог идолопоклоника". ("Најраније житије Григорија Великог", саставио непознати монах из Уитбија).

 

 

Како Црква не приноси заједничке молитве за умрле невернике, јасно је да је ово избављење из ада било плод личне молитве св. Григорија. Мада је ово редак случај, он ипак даје наду онима чији су блиски људи умрли изван вере.

3 - У житију светога Прокла (20. новембар) приповеда се да је, када је свети Јован Златоусти радио на коментарима на посланице ап. Павла, свети Прокло је видео самог ап. Павла како се нагнуо над светим Јованом Златоустим и шапуће му у ухо.

 

[VladanSimić]

ПРИЛОГ II

 

Молитва за неправославне

Молитва православних хришћана за умрле ван крила Цркве

 

Како се Православна Црква моли за своја умрла верна чеда, било је показано у X поглављу. Али, како је са онима који су умрли ван крила Цркве? По правилу, Црква следи принцип који је јасно изложио митрополит Филарет Московски (Дроздов), да су се неправославни самим својим неправослављем оделили од Светих Тајни Православне Цркве, због чега се не помињу у Светој Тајни Евхаристије.

Сходно томе, у Цркви нема посебног помињања неправославних и оних који су ван ње умрли и више јој се не могу присајединити.

Како онда православни хришћанин може да искаже своју срдачну побуду да се моли за рођаке и пријатеље који су се удаљили од Цркве?

Одговор Цркве у исто време је строг и саосећајан, како се може видети из ниже наведеног одломка, који представља последњи део опширног чланка у коме се износе разлози због којих се Црква на Литургији не моли за неправославне.

 

Јеромонах Јосиф Игуман Оптинског скита

Могу ли православни хришћани да се моле за хришћане неправославне, и на који начин то треба да чине?

Говорећи о строгости Православне Цркве у погледу помињања неправославних хришћана, ми не кажемо да наша света Црква запаведа нама, њеним чедима, да се уопште не молимо за њих. Она нам само забрањује самовољну молитву, тј. да се молимо како хоћемо и како нам падне на памет.

Мати наша, Православна Црква, сугерише нам да све што чинимо, укључујући и молитву, чинимо уредно и благообразно (I Кор. 14: 40).

Ми се и молимо на свим нашим црквеним богослужењима за све разнородне народе и читав свет, а да најчешће ни сами нисмо тога свесни. Ми се управо и молимо онако, како је Господ наш Исус Христос научио своје Апостоле да се моле у молитви коју им је оставио: "Да буде воља Твоја, како на небу, тако и на земљи!".

Ова свеобухватна молба укључује у себе све потребе наше и наших једноверних, као и потребе наше неправославне браће. Ми ту молимо Свеблагог Господа и за душе умрлих неправославних хришћана, да Он са њима учини оно што је богоугодно Његовој светој вољи.

Јер, Господ неизмерно боље од нас зна коме и какву милост да укаже. Стога, православни хришћанине! - ма ко да си: мирјанин или јереј Божји, ако ти у време ма ког црквеног богослужења осетиш жарку жељу да се помолиш за неког, теби блиског, Карла или Едварда; онда приликом читања или певања уздахни за њега ка Господу и реци:

"Да буде са њим света воља Твоја Господе!", и ограничи се на ову молитву, јер си тако научен да се молиш од Самога Господа. И веруј да ће оваква твоја молитва бити хиљаду пута угоднија Господу, и за душу твоју кориснија од свих твојих самовољних црквених помињања.

Рецимо сада неколико речи о личној молитви. Познат је у нашој Православној Цркви готово јединствен пример да је лична молитва једног угодника Божјег помогла душама умрлих иновераца, чак идолопоклоника... Тако је, говорећи о себи, рекао преподобни Макарије Египатски (види напомену 1, Прилог I).

Из ове повести блаженог оца ми, пре свега, видимо да његова молитва за оне који душевно пате није била заједничко-црквена, већ лична. То је - молитва испосника који пребива у сабраности, и моли се у тајној клети свога срца... Ова молитва може и нас остале православне хришћане да подстакне да се молимо за живе и умрле иноверне, личном, домаћом молитвом. Али ово само као подстрек, нипошто као правило, јер нам је Преподобни саопштио како се он није молио за идолопоклонике самовољном молитвом, већ онако како га је водио Дух Божји, Који је обитавао у његовом чистом срцу, и Који не само да га је усмеравао, већ га је и подстицао да се моли за читав свет - за све људе, живе и умрле, како је то и иначе својствено љубећим срцима свих угодника Божјих; како је и св. Апостол Павле писао Коринћанима: "Срце наше постаде широко: није тијесно у нама" (II Кор. 6: 11, 12).

Стога, ми се сада можемо сагласити да се православни хришћани могу молити за неправославне хришћане, живе и умрле, личном, домаћом молитвом, али при том, опет и опет ћу то напоменути, не молитвом самовољном - не тако како замислимо и како нам се прохте (да уместо благовољења не бисмо навукли на себе гнев Божји), већ како су нас поучили људи искусни у духовном животу.

За живота Оптинског старца Леонида (у схими Лава, упокојио се 1841. Г.), десио се један случај. Једном његовом ученику, Павлу Томбовцеву, умро је отац, несрећном и неприродном смрћу - самоубиством. Син који га је волео, био је дубоко ожалошћен сазнавши за ово, због чега је овако пред старцем излио своју бол: "Несрећни крај мога родитеља за мене је тежак крст. Да, ја сам сада на крсту и овај бол ће поћи са мном у гроб. Замишљам ужасну вечност грешника, у којој више нема покајања, и мучим се представљајући себи вечне муке које очекују мога оца, без покајања скончалога. Реци оче, чиме могу да се утешим у овој тузи?"

Старац одговори: "Предај, како себе, тако и удео свога родитеља вољи Господњој, премудрој и свемогућој. Не истражуј чудеса Вишњега. Постарај се да смерноумљем одржаваш себе у границама умерене туге.

Моли се Преблагоме Творцу, испуњавајући тиме дуг љубави и синовљеву дужност". Ученик упита: "Али на који начин се треба за такве молити?". - "У духу добродетељних и мудрих", одговори старац, "овако: Потражи, Господе, погинулу душу оца мојега; ако је могуће, помилуј! Неистраживи су судови Твоји. Не узми ми за грех ову моју молитву. Него, да буде Света воља Твоја! - моли се просто, не испитујући, предајући своје срце у десницу Свевишњег.

Разуме се, није била воља Божја да твој отац овако жалосно сконча, али сада је он сасвим у вољи Свемогућег, Који има власт душу и тело да баци у пећ огњену, и Који смирује и подиже, умртвљује и оживљава, низводи у ад и узводи из њега.

При том је Он милосрдан, свемогућ и пун љубави, толико да су све добре особине на земљи рођених пред Његовом Најузвишенијом добротом -ништавне. Због тога не треба прекомерно да тугујеш. Рећи ћеш: "Ја волим свога оца, и зато неутешно тугујем" - Исправно. Али, Бог га је неупоредиво више од тебе волео и воли га. Значи, теби остаје да препустиш вечни удео свога родитеља благости и милосрђу Бога, Који, ако благоизволи да помилује, ко му се може успротивити?

Ето та, овде наведена, лична, келијна или домаћа молитва, коју је у духовном животу искусни старац Леонид предао своме ученику, може да послужи православном хришћанину као пример или образац молитве за каквог год њему блиског неправославног хришћанина. Може, на пример, да се моли и у овом смислу:

"Помилуј, Господе, ако је могуће, душу раба Твога (име), који отиде у живот вечни одвојен од Свете Твоје Православне Цркве! Неистраживи су судови Твоји. Не узми ми у грех ову моју молитву. Него, да буде Света воља Твоја!" ("Душекорисно штиво", 1901, бр. З, стр. 328-333).

 

 

[VladanSimić]

ПРИЛОГ III

Одговор критичару

 

Док је ова књига штампана у наставцима у часопису "Православна реч", ("Orthodox Word"), уредник другог православног периодичног гласила почео је да објављује серију чланака у којима напада учење о животу после смрти које ми излажемо у овој књизи (часопис "Тlinging Неrald", издање Америчке Православне Цркве, Сиетл, Вашингтон, т. 5., бр. 6 и даље). Ови напади су били усмерени не само против учења изложеног у нашој књизи, него и против учења изложеног у публикацијама манастира Свете Тројице у Џорданвилу (нарочито у часопису "Православни живот", бр. јул-август 1976, и антологији "Вечне загробне тајне"; затим против беседе архиепископа Јована Максимовића "Живот после смрти" која се појавила у "Православној речи" бр. 4 за 1971. г. и која је штампана у десетом поглављу ове књиге; против целокупног учења епископа Игњатија Брјанчанинова, које је и било надахнуће за ову књигу; и уопште против учења које је изложено у многобројним православним изворима током последњих неколико векова и чак и данас изражава живу побожност Православља.

Након што сам прочитао ове нападе, нисам нашао за потребно да мењам било шта од онога што сам написао; само сам ту и тамо додао неки пасус да бих појаснио православно учење које се, по мом мишљењу, грубо изврће и погрешно тумачи у овим нападима.

Нема смисла одговарати критичару тачку по тачку. Његови цитати из Светих Отаца готово никада не доказују оно што он мисли да доказују, и једино што се као одговор на њих може рећи јесте да су цитати погрешно употребљени.

Тако, на пример, сви цитати који показују да се човек састоји из тела и душе (7: 2, стр. 26) - не оспоравају да после смрти душа постоји независно од тела. Напротив, у корист такве тврдње постоји толико мноштво сведочанстава да се то питање, ако имамо поверења у православне изворе, сматра сасвим неспорним.

Многа места у Светом Писму и светоотачким текстовима где се смрт метафорички назива "сном" не казују ништа у прилог буквалног тумачења ове метафоре.

Само мали број хришћанских учитеља је током векова тако учио, и то је несумњиво у супротности са учењем које је прихваћено у Цркви, итд. Збирка "доказујућих текстова" има смисла само ако она одиста доказује оно о чему се расправља, а не ако говори о нечему што је од предмета различито или о њему не говори јасно и одређено.

Иако критичар с једне стране нагомилава дуге одломке често неумесних цитата, његова уобичајена полемичка техника се састоји у томе да своје опоненте покушава да ућутка некаквим паушалним тврдњама које нису потврђене доказима, или отворено противрече већини доказа.

Тако, када критичар хоће да оспори могућност добијања ма каквих сведочанстава од људи који су се из смрти вратили у живот, он категорички изјављује: "То једноставно није могуће" (5: 5, стр. 25) упркос чињеници да православна литература садржи мноштво таквих сведочанстава. Када одбацује тврдњу да људи после смрти виде демоне, он изјављује - "Оци томе не уче" (6: 12, стр. 24), упркос чињеници да Свети Оци на много места спомињу пролазак кроз митарства после смрти.

Ако критичар и признаје постојање сведочанстава која оповргавају његово становиште, онда их одбацује уз паушалну оптужбу да су то све "алегорије" и "поучне басне" (5: 6, стр. 26).

Критичар се такође често служи грубим аргументима аd hominem (који се не темеље на логици, већ на осећањима слушалаца) којима жели да дискредитује свакога ко другачије мисли: "Занимљиво је да неки људи, заједно с Латинима, очигледно сматрају да није неопходно бити у сагласности са Светим Писмом" (6: 12, стр. 30), каже он тек што је "разбио" учење епископа Игњатија (Брјанчанинова), чиме је овај, макар и индиректно, такође оптужен за непоштовање Светог Писма.

Гледишта других, која нису у сагласности са критичаревим гледиштима, жигошу се епитетима као: "оригеновски" (6: 12, стр. 31) или "богохулни" (5: 6, стр. 23), а сами опоненти се оптужују да имају "платоновско-оригенистички ум" или да су "под снажним латино-схоластичко-јелинистичким утицајем, у стању духовне обмане... или једноставно да су потпуне незналице" (6: 12, стр. 39).

Вероватно је већ пало у очи да полемички ниво критичара у његовим нападима на уважене православне богословске ауторитете није на некој висини. Али, пошто изгледа да овај критичар, на свој начин, одражава погрешна схватања неких православних хришћана који нису баш најбоље упознати са православном литературом о животу после смрти, можда ће бити корисно да одговоримо на неке приговоре које је он упутио традиционалном (предањском) православном учењу о загробном животу.

"Противречности" православне литературе о стању душе послије смрти Упркос распрострањеном мишљењу да је православна литература о животу после смрти "наивна" и "проста", ако пажљивије погледамо, открићемо да је она уствари веома дубока и чак "истанчана".

Неке њене делове, истина, може читати и схватати на свом нивоу и дете - као какву задивљујућу "причу", што важи и за неке догађаје у житијима Светих (у којима се налази део православне литературе о загробном животу).

Али ове материјале Црква нам је дала не због њихових "приповедачких" квалитета, него зато што су они истина. Заиста главни извор ових материјала чине аскетска дела Светих Отаца у којима је ово учење изнето трезвено и отворено, а не у виду некакве "приче". Зато мислимо да продубљеније изучавање овог материјала може бити плодоносно.

Ми смо покушали да то учинимо у шестом поглављу ове књиге, у делу са поднасловом "Како разумети митарства".

Тамо смо, следећи објашњења светога Григорија Двојеслова и других православних ауторитета који су се бавили овим питањем, начинили разлику између духовне реалности са којом се душа после смрти сусреће, с једне, и фигуративним или приповедачким средствима, која се понекад користе ради изражавања те духовне реалности, са друге стране. Православни верник, добро упознат са овом врстом литературе (често још од детињства из прича одраслих), чита је аутоматски на свом нивоу и тумачи њене слике у складу са сопственим духовним узрастом.

Одрасли читаоци свакако не схватају дословно изразе попут "врећа са златом", "ломача", "златна обиталишта", и друге сличне појаве у загробном животу, тако да критичарев покушај дискредитовања ових православних извора због тога што они садрже овакве сликовите изразе, само показује да он не зна како их ваља читати.

Дакле, многе од тобожњих "противречности" у православној литератури о загробном животу постоје само у главама оних који је читају исувише буквално, - у главама одраслих који се вештачки труде да је схвате на дечији начин.

С друге стране, показује се да неке друге "противречности" уопште и нису противречности. То што неки Светитељи и други људи, (чије је исказе Црква прихватила као веродостојне) говоре о свом "посмртном" искуству, а неки не, није ништа већа противречност него то што се неки Светитељи противе преношењу својих моштију, а други то благосиљају.

Једноставно, то је питање индивидуалних околности и потреба. Критичар наводи пример преподобног Атанасија Васкрснутог из Кијево-Печерске лавре који није хтео ништа да говори о ономе што је проживео после смрти, и на основу тога изводи категоричан закључак:

"И никада нам такви људи не казују ништа о ономе што се догодило" (7: 1, стр. 31). Међутим, војник Таксиот (Житија Светих, 28. март), свети Салвије Албијски, и многи други, говорили су о својим искуствима, па је одбацивање њихових сведочења свакако доказ о потпуно ненаучном и селективном коришћењу извора. Неки су се, попут светога Салвија, у почетку колебали да ли да говоре о том искуству, али су ипак говорили о њему. Тако ова чињеница, уместо да доказује да посмртно искуство не постоји, само указује на то да је реч о веома дубоком искуству које је веома тешко саопштити живима.

С друге стране, чињеница да многи Свети Оци (и Црква у целини) упозоравају верне да не прихватају демонске визије (и то понекад чине веома категорично, зависно од околности) уопште не противречи чињеници да је Црква многа истинита виђења прихватила.

У својим нападима критичар често неку светоотачку тврдњу, истргнуту из контекста, погрешно примењује на неодговарајућу конкретну ситуацију. Када, на пример, свети Јован Златоусти у својим "Беседама на јеванђелиста Матеја" (гл. 28, стих 3) тврди како је "немогуће да душа разлучена од тела продужује да се скита овуда" он јасно говори против паганског схватања да душе умрлих могу постати демони и остати бесконачно дуго на земљи: али та уопштена тврдња никако не противречи конкретној чињеници да, као што показују многобројна православна сведочанства, многе душе остају неколико часова или дана при земљи, пре него што заиста оду на "онај" свет.

У истом том пасусу свети Јован Златоусти додаје да се "после одласка одавде душе одводе на неко место и немају више моћи да се саме од себе врате овамо".

Међутим, ово такође не противречи томе да се, по Божјој заповести и промислу, неке душе заиста јављају живима.

Опет, чињеница да је Христос, по учењу светога Атанасија Великог, очистио ваздух од демонске злобе, нипошто не оповргава постојање демонских ваздушних митарстава, како то мисли критичар (6: 8-9, стр. 13). Збиља, сам критичар на другом месту цитира православно учење о томе да зли дуси, који се још увек налазе у ваздушном пространству изазивају многа привиђења и искушења (6: 6-7, стр. 33).

Црква учи да су пре него што нас је Христос искупио, сви људи одлазили у ад, не могавши од демона проћи кроз ваздушно пространство на Небеса. А сада, пошто нас је Христос искупио, људима је постало могуће да прођу област демона поднебесја.

Демонска власт је сада ограничена на оне људе које осуђују њихови сопствени греси. Исто тако, ми знамо да, иако је Христос "разорио силу ада" (кондак Васкрсења) свако од нас се може наћи у паклу ако не прихвати спасење у Христу.

Исто тако, чињеница да се наш духовни рат против "началстава и власти" поднебесја одвија у овом животу, ни у чему не противречи чињеници да се овај рат наставља и када одемо из овог живота. Одељак у шестом поглављу ове књиге, насловљен "Доживљај митарстава пре смрти", објашњава повезаност ова два аспекта невидивог православног рата.

То што се помињање преминулих у трећи, девети и четрдесети дан по смрти понекад објашњава символиком Свете Тројице, девет Анђелских чинова и Вазнесења Господњег, не пориче ни на који начин да је помињање упокојеног у ове дане повезано са оним што се са његовом душом збива у то време (према "моделу" описаном у десетом поглављу).

Ни једно објашњење није догмат, и ни једно не "противречи" другоме, тако да православни хришћанин не мора ни једно од њих да одбацује.

Неоспорној чињеници да наша загробна судба зависи од нашег живота, никако не противречи друга, исто тако неспорна чињеница да молитва за умрле може олакшати њихову судбину, и чак изменити њихово стање. То је православно учење које излаже свети Марко Ефески, а прихваћено је и иначе у Православној Цркви (види поглавље десето и прилог бр. 1).

Критичар је толико опседнут изналажењем "противречности" у овом учењу да их проналази и код једног те истог православног учитеља. Тако, он тврди да свети Јован Кронштатски понекад учи у "светоотачком духу", а понекад заступа "схоластичка схватања" (7: 3, стр. 28).

Свети Марко Ефески је такође крив за истоветне "противречности", јер поред учења о молитви за умрле, које критичар сматра "светоотачким", он исто тако јасно заступа и учење да се "душе умрлих молитвама ослобађају из ада као из неке тамнице (види напред прилог бр. 1), а критичар то сматра "схоластичком концепцијом" јер он мисли да је немогуће да молитве за умрле могу изменити њихово стање или им донети упокојење (7: 3, стр. 23).

Одговор на све ове и многе друге тобожње "противречности" које је критичар пронашао у православном учењу о животу душе после смрти лежи у поштенијем и оштроумнијем читању самих тих православних текстова.

Светоотачки и агиографски текстови нису "противречни" сами себи - ако будемо дубље и потпуније читали православну литературу о загробном животу, видећемо да проблем није у текстовима, него у томе што их ми погрешно разумемо.

Постоји ли "вантелесно" искуство (пре или после смрти) и "онај свет" где обитавају душе?

Мишљење критичара о "вантелесним" искуствима је категорично: "То је просто немогуће" (5: 6, стр. 25). За ту своју тврдњу он не наводи никакве доказе осим сопственог мишљења да су многобројни православни текстови у којима се разматра ово питање само алегорије и "поучне басне" (5: 6, стр. 26).

По његовом схватању Небеса, Рај и ад нису места, него "стања" (6: 2, стр. 23); "душа не може функционисати сама по себи, него тек посредством тела", вели критичар (6: 8-9, стр. 22) и зато не само да не може бити ни на каквом "месту" после смрти, него уопште не може ни функционисати (6: 8-9, стр. 19). Претпоставка да се иза граница овог живота налази некаква сложена, другачија реалност -јесте чисто безумље" (6: 6-7, стр. 34).

Но, да ли је могуће да је душа по себи само нешто "унутарње", некакав "покој", а да нема никаквог "спољашњег" аспекта нити "места" где би деловала?

За православног хришћанина то је свакако радикално учење и уколико би било истинито, свакако би захтевало (што критичар и предлаже) радикално преиспитивање и чак ревизију светоотачких и агиографских текстова који, као што знамо, описују активност душе чисто "спољашњим" обележјима: она зна, види, разговара итд.

Дакле, једна је ствар (као што без разлике уче сви православни ауторитети који су се бавили овим питањем) не схватати превише буквално и приземно православне текстове о загробном свету и загробном животу, јер се онострана стварност очигледно умногоме разликује од земаљске стварности, а сасвим је нешто друго једноставно "отписати" ове текстове и тврдити да су то пуке "алегорије" и "бајке" које се не односе ни на шта спољашње (реално постојеће). Православна литература по овом питању описује као збиљу оно што се догађа особи за време вантелесног искуства, а Православна Црква и њени верници су одувек ове описе прихватали као верни одраз реалности, имајући притом на уму и то да се ради о особеној, оностраној природи те реалности.

Мислимо да неће бити преувеличавање ако кажемо да ниједан хришћански писац није био тако "догматичан" у објашњавању природе оностране реалности, као што је "догматичан" овај критичар у потпуном негирању те реалности. То није област погодна за категоричке тврдње.

Апостол Павле, описујући уопштеним изразима сопствени духовни доживљај, опрезно каже: "Да ли у телу - не знам; да ли ван тела - не знам, Бог зна" (2 Кор. 12, 2).

Тумачећи овај одломак, свети Јован Златоусти испољава исти опрез: "Да ли су само његов дух и душа били узнесени а тело остало мртво? Или је и тело било узнесено? Не може се утврдити са сигурношћу. Ако не зна сам Павле, који је био узнесен и удостојио се многих и неизрецивих откровења, још мање то знамо ми... А ако неко каже: како је могуће бити узнесен без тела? Друго је још теже од првог: како је могуће бити узнесен са телом? То је још теже од оног претходног ако расуђујемо само разумом, а не покоравамо се вери (Беседа 26, 1 на 2. Кор.).

На сличан начин св. Андреј Христа ради јуродиви, накнадно описујући своје стање, каже: "Видео сам тамо себе као без тела, јер нисам осећао тело... Наизглед као да сам био у телу, али нисам осећао тежину тела; нисам осећао никакве телесне потребе током читаве две недеље колико дуго сам био узнесен. То ме наводи на помисао да сам био без тела. Не знам како да то са сигурношћу кажем: то зна срцезналац Господ" (из његовог опширног житија које је написао јереј Никифор, цитирано по епископу Игњатију Брјанчанинову).

Дакле, сви ови православни ауторитети - Апостол, велики Отац Цркве и Светитељ најузвишенијег живота -сматрају да је, у најмању руку, могуће говорити о "вантелесном" доживљавању Небеса; такође је потпуно јасно, на основу њихових речи, да ова искуства било "у" или "ван" тела имају нешто телесно и спољашње у себи, иначе не би уопште било неопходно говорити о "телу" у вези са тим искуствима. У овој књизи покушали смо описати ова искуства, што је могуће једноставније, језиком самих

православних извора, не трудећи се притом да тачно одредимо само то стање. У свом тумачењу на речи ап. Павла (2. Кор. 12, 2) епископ Теофан Затворник каже вероватно све што је о овом питању потребно рећи: "Унутар овог видивог света, у његовој дубини, налази се скривен други свет, исто тако реалан као и овај; да ли је он духован или танано материјалан, Бог зна, али је несумњиво да Анђели и Светитељи пребивају у њему... Он (ап. Павле) не каже да ли је у телу или ван тела (2. Кор. 12, 2) био узнесен, него вели: Бог зна. Значи нама и није неопходно да то знамо... Нема потребе за таквим детаљима, и не треба очекивати, када већ и сам апостол Павле о томе ћути, да се о томе може нешто рећи са потпуном сигурношћу... (еп. Теофан, "Тумачење Друге посланице Коринћанима", Москва 1894.).

Вероватно је сваком православном хришћанину, када, читајући Житија Светих, наиђе на "оностране" елементе, на одређени начин јасно да је природу тог "другог" света, као и тих искустава, немогуће тачно одредити. То како су они описани у православним изворима представља најприкладнији и најтачнији опис на језику овог нашег света. А покушај да се та искуства оповргну тако што ће бити проглашена за "алегорије" и "бајке" које се наводно никако нису могле догодити тако како су описане - једноставно нема оправдања у православном учењу и предању.

 

Да ли после смрти душа "спава"?

Критичар је до те мере негативно настројен против било каквог учења о делатном стању душе у оном свету, а нарочито након смрти (како је описано у многобројним житијима Светих), да на крају заснива читаву теорију о "покоју" или "дремању" душе после смрти, - што онда било какву активност душе чини једноставно немогућом!

Он тврди: "По Православном схватању души је након смрти, по Божјој вољи, одређено стање покоја, мировања, и она пребива у условима неактивности, налик спавању, тако да тада није делатна, не види, нити чује" (6: 8-9, стр. 19). У том стању душа "нити било шта зна, нити се било чега сећа" (6: 2, стр. 23).

Чак и међу неправославнима слично учење о "спавању" душе може се данас срести само код неколико секти удаљених од историјског хришћанства (Јеховини сведоци, Адвентисти седмог дана), па је утолико поразније видети да се ово учење тако категорично пропагира као православно!

Ако су двојица раних учитеља Цркве (Афрат Сиријиски и свети Анастасије Синајски), како тврди критичар, недвосмислено и говорили тако, ипак је сасвим јасно да Православна Црква никада није следила њихово учење, него је у својим богослужењима, у делима Светих Отаца, у подвижничким списима и житијима Светих јасно учила да душа после смрти остаје делатна и "будна". Зато радикалност критичаревог учења просто запањује.

И сам критичар изгледа није начисто шта уствари значи то "спавање" душе - понекад га одређује изразима узвишеног "исихастичког" речника, што донекле ублажује његову радикалност. Али, у сваком случају, он је доследан у тврдњи да тобожњи "сан" душе (после човекове смрти) подразумева апсолутну немогућност ма каквог "спољашњег" искуства душе.

Увек када говори о смрти као о стању "неактивности" у којем душа "не може било шта да зна нити да се било чега сећа", јасно је да за њега реч "сан" има више него метафоричко значење.

Не би имало много смисла тражити код Светих Отаца места која специјално "оповргавају" ово учење, јер је оно ретко када у Цркви схватано тако озбиљно да би га било потребно специјално оповргавати. У десетом поглављу ове књиге навели смо учење светога Амвросија да је душа "још активнија" када се после смрти ослободи од тела, затим речи аве Доротеја да душа по изласку из тела "све памти" и то боље и јасније кад се ослободи "земног тела", и учење светога Јована Касијана да по смрти душа "постаје још живља"; сличне тврдње могле би се пронаћи код многих Светих Отаца.

Али, ови цитати су тек мали део православних аргумената којима се побија теорија о "сну душе". Целокупна православна побожност и богослужбена пракса која се тиче умрлих чланова Цркве, несумњиво су засновани на схватању да је душа на "оном" свету "будна" и да се њена судба може олакшати; обраћање православних хришћана кроз молитву Светитељима, и њихов одговор на ту молитву незамисливи су без свесног деловања Светитеља на Небесима. Небројена православна литература о јављању Светитеља након њихове смрти не може једноставно бити одбачена као каква "бајка". Ако је критичар у праву, онда је Црква током многих векова била "у заблуди"!?

Критичар је покушао на непоштен начин да искористи чињеницу да учење Православне Цркве о загробном животу има много "недовољно јасно" одређених елемената. Али то није зато што Црква нема јасно мишљење о овом питању, него зато што је стварност "оног" свега (поновимо ту очигледну чињеницу још једном) потпуно различита од стварности овог света и не подлеже лако "догматском" приступу који је према њој заузео критичар.

Живо општење Светитеља на Небесима, а понекад и других умрлих, са Црквом на земљи познато је православним хришћанима из личног искуства, и то не захтева било какво прецизно дефинисање. А одсуство таквог "прецизног одређења" узети као изговор за учење да су чак и душе светитеља у стању "замрлости", без могућности било каквог "спољашњег" општења са људима на земљи - прелази границе православним хришћанима дозвољеног веровања.

Међу другим "посмртним" искуствима са којима се теорија о "сну" душе обрачунава, налази се и једно у које се од самог оснивања Цркве свуда чврсто веровало: то је силазак умрлог Христа у ад: "У гробу телом, у аду душом као Бог, у рају с разбојником, и на Престолу си био, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неописиви" (тропар на часовима Пасхе, који се чита у оквиру молитава после херувимске песме на Божанственој Литургији). Прво поколење хришћана је јасно знало да је Христос док је као "уснуо" био у гробу (како се каже у оданију Пасхе у кондаку Велике Суботе итд.) "сишао и проповедао духовима у тамници (аду)" (1 Петр. 3, 19). Је ли и ово "алегорија"?

Црквено предање такође тврди да је, и пре овога, свети Јован Претеча "и онима у аду радосно благовестио Бога јавившег се у телу", како се каже у тропару Усековања главе светога Јована Крститеља. А шта су тројица ученика видела на Тавору када се појавио Мојсије, ако не Мојсијеву душу, која им се јавила у потпуно "спољашњем" обличју? (Мт. 17, 3). Ово јављање као да уствари потврђује недоумицу апостола Павла да ли је он "у" телу или "ван" тела имао виђење Небеса, јер - Илија се налази на Небесима "у" телу, пошто он није умро, а Мојсије тамо пребива "ван" тела, које се налази у гробу.

Но њих двојица су се јавили приликом Христовог Преображења. Ми, земни, не можемо чак ни одредити у чему је разлика између ова два стања, али то није ни потребно. Једноставан опис ових јављања као и искуства "умрлих" која су имали на "оном" свету јесу најбољи начин да схватимо ове ствари, и нема потребе да се трудимо да их разумемо друкчије него онако како нас Црква учи.

За критичара очигледно важи она иста оптужба коју он упућује на рачун других: "сан", који је сликовит израз за смрт и у Цркви је општеприхваћен као метафора, он је протумачио као "буквалну истину". Он често и не примећује да сами извори које он наводи као доказ за своје идеје заправо представљају најјаче оружје против ње. Он цитира речи светога Марка Ефеског да "праведници на Небесима заједно са Анђелима стоје пред самим Богом и већ као у рају из којег је Адам изгнан (а у који је благоразумни разбојник ушао пре других) и често нас посећују у оним храмовима где их прослављамо, и чују оне који их призивају, и моле се за њих Богу..." (6: 12, стр. 18).

Ако све ово (што свакако подразумева "спољашњу" активност (може да чини душа која тобоже "спава" - тј. налази се "у стању неактивности у коме нити је делатна, нити чује, нити види" (6: 8, 9 стр. 19), онда теорија о "уснулој души" не служи ничему, јер ама баш ништа не објашњава, а њоме критичар само збуњује православне.

 

[VladanSimić]

Да ли су митарства измишљотина?

Највећи гнев критичара усмерен је против православног учења о демонским митарствима на које душа наилази после смрти, и изгледа да га је управо жеља да уништи и саму идеју о митарствима довела до противречне теорије о "уснулости душе".

Језик којим он описује "митарства" до краја је категоричан и неодмерен. Он говори о "измишљеним посмртним митарствима" (6: 8-9, стр. 18) и сведочанства која о њима постоје у православној литератури назива "грозним бајкама" (6: 8-9, стр. 24) и "језивим причама смишљеним да би човека бацили у очај и неверје" (7: 1, стр. ЗЗ); "мит о митарствима је потпуно стран Богу и Његовој Светој Цркви" (7: 1, стр. 23).

Али када он покуша да изнесе сопствено схватање митарстава, то резултира таквом бесмисленом карикатуром да је тешко и поверовати да је он овај текст уопште и читао.

По њему, сведочанства о "митарствима" би хтела да нас увере како сатана влада "путем за Царство Божије" и може да прикупља царину од оних који туда пролазе.

"Демони допуштају пролаз у замену за прекомерне заслуге Светитеља" (како су веровали незнабошци); то је "окултна концепција о путовању душе које се плаћа молитвама и милостињом" (6: 2, стр. 26).

Он тражи "стране утицаје" да би објаснио како је уопште та концепција и доспела у Православну Цркву и закључује (без икаквих доказа, осим што износи, исте оне магловите паралеле које су и антропологе навеле на закључак да је хришћанство -само још један пагански "култ васкрсења") да је "мит о митарствима директан производ источњачких астролошких култова који држе да се творевина не налази под окриљем праведног и пуног љубави Бога" (7: 2, стр. 23); да су "та митарства просто нелогична мутација ових паганских митова" (6: 8-9, стр. 24). Он мисли да су митарства, у крајњој линији, истоветна са латинским учењем о "чистилишту", и тврди да је "разлика између мита о чистилишту и мита о ваздушним митарствима у томе што се у првом Богу пружа неопходна задовољштина кроз физичка мучења, а у другом - кроз ментално мрцварење" (6: 12, стр. 23).

Сведочење блажене Теодоре о пролажењу кроз митарства (Житија Светих, 26. март) критичар назива "причом крцатом јереси" (6: 8-9, стр. 1) заснованој на халуцинацијама (7: 2, стр. 14) човека који би у старозаветно време "с правом био изведен напоље и каменован на смрт", јер се "налазио у стању духовне обмане" (6: 6-7, стр. 28). (Није јасно зашто је критичар тако срдит на сведочанство Теодоре, јер је то само једно од мноштва сличних сведочанстава и не садржи ништа чиме би се разликовало од осталих. Та сведочанства су тако међусобно слична да нисам сматрао потребним ни да га наводим у поглављу о митарствима).

Ове жестоке оптужбе су лично критичарево мишљење које се не заснива ни на каквим доказима. Није, међутим, јасно зашто он инсистира на сопственом тумачењу митарстава а одбија да их протумачи онако како их је Црква одувек схватала.

Карикатура коју он износи непозната је православном учењу и немогуће је сазнати из ког извора је он преузео своје наопако и бесмислено тумачење. Током шеснаест векова Оци Цркве су говорили о митарствима као о делу православног подвижничког учења, као о коначној и одлучујућој фази "невидивог рата" који на земљи води сваки хришћанин.

У исто време многобројна житија Светих и други православни извори описивали су истинска искуства православних хришћана - како Светитеља, тако и грешника - који су пролазили кроз митарства после смрти (а понекад и пре смрти). Свима, осим ваљда деци, јасно је да појам "митарства" не треба схватати у буквалном смислу. То је метафора коју су источни Оци сматрали погодном за описивање оне реалности с којом се душа сусреће после смрти.

Такође је очигледно да су неки елементи у описима тих митарстава метафорични или фигуративни. Али сама сведочанства нису ни "алегорије" ни "бајке", него истинита казивања о личном искуству, изложена оним језиком који је сам приповедач сматрао најприкладнијим. Ако се описи митарстава некима учине "жестоким" то је вероватно зато што ти људи не познају истинску природу невидивог рата који се води током овог живота. Нас и сада опседају демони кушачи и тужитељи, али су наше духовне очи затворене, па ми видимо само резултат њиховог деловања - грехе у које падамо и страсти које се развијају у нама. Међутим, после смрти души се отварају очи, тако да она види духовну реалност и (обично по први пут) она бића која су нас нападала током живота.

Нема у овим православним сведочанствима о митарствима никаквог паганства, ни окултизма, ни "источњачке астрологије", нити "чистилишта". Митарства нас уствари уче томе да сваки човек одговара за своје грехе и да се после смрта "своди рачун" његових победа и пораза у борби са грехом ("посебан" суд); такође нас уче и томе да демони, који су нас целог живота искушавали, предузимају свој последњи напад, но имају власт само над онима који су се за живота слабо борили у том духовном рату.

Што се тиче књижевног облика, митарства су заступљена у богослужбеним књигама (црквена поезија), и у аскетским списима Светих Отаца, као и у Житијима Светих. Нико од православних не чита ове текстове буквално како их је читао критичар, него им приступа са уважавањем и страхом Божјим, тражећи у њима духовну корист.

Сваки духовни отац који се трудио да своја духовна чеда одгаја у вековној традицији хришћанске побожности, може посведочити колико је имао користи од оних православних извора који помињу митарства. На пример, покојни архиепископ Андреј Новодивјејевски - веома омиљен и поштован духовни отац -користио је двадесет митарстава кроз која је прошла Теодора, као основу за успешну припрему своје духовне деце за свету Тајну исповести.

Ако постоји некаква "дисхармонија" између ових текстова и човека 20 века, разлог за то лежи у разнежености и раслабљености овог нашег времена, што рађа неверовање у збиља страшне реалности онога света (нарочито ада и суда) и охрабрује немаран и безбрижан однос према тим реалностима.

Учење о митарствима никада у православним изворима није дефинисано као "догмат"; оно више припада традицији православне побожности. Међутим, то не значи да је ово учење нешто "неважно" или да је ствар "личног мишљења".

Оно је било присутно увек и свуда у Цркви као део православног подвижничког предања. Ако се ово питање налазило ван сфере интересовања многих савремених православних богослова, то је само зато што они превасходно припадају академским круговима, а не подвижничкој традицији.

Богослови традиционалнијих усмерења, као и они за које је подвижничко предање -живот сам посветили су овом питању велику пажњу. Ван Руске Православне Цркве, где су учење о митарствима детаљно разматрали и упорно штитили епископ Игњатије (Брјанчанинов), епископ Теофан Затворник, митрополит московски Макарије, свети Јован Кронштатски, архиепископ Јован (Максимовић), протопрезвитер Михаил (Помазански) и многи други учитељи и богослови, ово учење је било нарочито изражено у Српској Православној Цркви, где заузима значајно место у "Догматском богословљу" (том III) покојног архимандрита Јустина Поповића.

Последњих година оно ипак привлачи све већу пажњу, напоредо са превођењем православних богослужбених и подвижничких текстова на западне језике. Овде ћемо навести неколико одломака о митарствима из текстова преведених на енглески језик последњих година, које нисмо у овој књизи до сада цитирали.

Из "Педесет духовних беседа" преподобног Макарија Великог, једног од најзначајнијих списа православне подвижничке литературе: "Када душа човека изађе из тела, збива се тада велика тајна. Јер ако је она крива за грехе, онда прилазе чопори демона, и ови пали анђели и тамне силе шчепају душу и одвуку је брзо на своју страну. Нека се нико не чуди овоме. Јер ако се, живећи на овом свету човек потчињавао тим силама и удовољавао им, начинивши од себе њиховог роба, тим пре ће он, када напусти овај свет, бити задржан у њиховој власти" (Беседа 22, стр. 178).

"Као што убирачи пореза вребају у заседи и пресрећу пролазнике тражећи од њих порез, тако и демони мотре на душе и заустављају их; ако душе нису потпуно очишћене, њима није дозвољено, када изађу из тела, да уђу у небеска обиталишта и предстану своме Владики, него их демони поднебесја одвлаче доле.

Али док су још у телу, оне могу, уз велики труд и напор, задобити благодат свише од Господа и онда ће, заједно са онима ко су, живећи врлински достигли у покој, отићи ка Господу, као што је Он сам обећао..." (Беседа 43, стр. 231.).

Из "Лествице", другог класичног дела православног подвижништва "Други (од умирућих) с болом говораху: "Да ли пређе душа наша узбуркану воду духова у ваздуху? А говорили су тако зато што још не имаху смелости, него издалека гледаху оно што се збива на томе суђењу" (Поука 5: 22).

Збиља, у писму аве Јована Раитског, које служи као увод у "Лествицу", указан је циљ с којим је написана ова књига: "Као што лествица која врхом дотиче небеске двери (ова књига) узводи оне који желе да дођу на Небеса, како би они, читави и неозлеђени, слободно пролазили кроз чопоре духова злобе, поглавника таме и кнезова у ваздуху" (стр. 11).

Из "Беседе о трезвеноумљу и молитви" преподобнога Исихија Презвитера у II тому "Добротољубља": "Ако душа има Христа са собом, остаће непостиђена од непријатеља чак и после смрти, када узиђе пред небеске двери; и тада ће им, као и сада, смело противстати. Само нека јој не досади дан и ноћ призивати име Господа Исуса Христа, Сина Божијег; и он ће је одбранити убрзо, по свом нелажном божанском обећању које је изрекао у причи о неправедном судији: "Кажем вам да ће их убрзо одбранити" (Лк 18, - и у овоме животу, и по изласку њеном из тела" (Одељ. 149, стр. 199).

"Доћи ће и нама смртни час, и нећемо га моћи избећи. О, када би кнез у ваздуху, поглавник света, дошавши тада, нашао да су безакоња наша мала и ништавна, те да нас не узмогне с правом окривити! Иначе ћемо узалуд тада плакати" (Одељ. 161., стр. 202).

Онај ко не живи трезвеноумно "неће се ослободити од рђавих помисли, речи и дела. Такав неће моћи слободно да прође поред поглавара тартара који ће га пресрести када буде умро" (Одељ. 4, стр. 166).

Из "Беседа о духовном знању" светога Дијадоха Фотичког: "Ако не будемо исповедали како ваља и оне невољне и незнане грехе наше, у време смрти осетићемо у себи неки мучан страх. А ми који волимо Господа треба да се молимо да у то време будемо слободни од сваког страха. Јер ко тада буде био у страху, тај неће слободно проћи поред кнезова пакла зато што они ту устрашеност душе сматрају знаком њеног саучествовања у њиховом злу. А душа која се радује у љубави Божјој, узноси се, у час смрти, са Анђелима мира изнад тамних чопора" ("Добротољубље", том III, одељ. 100, стр. 73).

Из "Сто поучних поглавља монасима у Индији" преподобног Јована Карпатског, из III тома "Добротољубља": "Непријатељ дрско претећи насрће на душу чим она напусти тело, бесно је псујући и оптужујући за учињене грехе. Међутим, богољубива и верна душа, макар и била много пута раније рањена грехом, не боји се његових напада и претњи. Њу Господ снажи, она је окриљена радошћу, свети Анђели који је воде, уливају јој храброст, светлост вере је окружује и штити, и она с великом смелошћу узвраћа злом ђаволу... Када душа све то изговори без страха, ђаво на крају уз језив крик одступа, не могући да се одупре Христовом имену" (Одељ. 25, стр. 82).

Тропар Мајци Божјој из "Октоиха": "У страшни ме час смрти од демона тужитеља и сваке муке Ти избави" (6. песма канона недељне полуноћнице, гл. I).

Може се приметити да су неки од цитата непотпуни и да не дају целовит увид у православно учење по овом питању. То је несумњиво зато што наведени цитати упућују на учење с којим су аутори и читаоци аскетских и химнолошких дела већ добро упознати и које су усвојили, тако да нема потребе "дефинисати" или образлагати то учење приликом сваког помињања. Покушај критичара који је и сам читао неке од ових одломака, да начини разлику између искустава која се Јављају "пре и оних која настају "после смрти, и потом одбаци и саму могућност постојања искустава "после" смрти (6: 12, стр. 24) сасвим је вештачки и представља само "логичку дедукцију" изведену из његовог сопственог погрешног учења о "уснулој души", које нема никакве основе ни у подвижничким, ни у богослужбеним текстовима.

Реалност демонског "испитивања" је увек једна те иста, а митарства су последња фаза тог испитивања, које се збива понекад пред саму смрт, а понекад тек после смрти. Тако критичар, цитирајући молитву светога Евстратија (служба суботње полуноћнице): "Да не угледа душа моја мрачни поглед злих демона, него да је прихвате светли и блистави Твоји анђели" (6: 12, стр. 23) узима ове речи као доказ да душа не види (и није у стању да види) демоне после смрти, јер му је то неопходно за његову теорију да душа тада "спава".

Но сваком објективном читаоцу сасвим је јасно да је значење управо обрнуто: светитељ се моли да он не угледа демоне, јер је то нешто што се душама после смрти редовно дешава! То је још јасније из целокупног контекста молитве светога Евстратија, у којој горе наведеним речима претходе ове: "Јер је сметена душа моја и сва у болу док напушта проклето и скверно ово тело. Нека је не снађе зла намисао противника да је вргне у таму за незнане и знане грехе што починих у овом животу".

Јасно је да је учење о демонском испитивању након смрти (звало се оно "митарства" или некако другачије) било познато св. Евстратију и да оно чини потку ове молитве и даје јој одговарајући смисао; зато еп. Игњатије сматра ову молитву доказом да је ово учење било добро познато Цркви од најранијих времена (почетак IV века). (Еп. Игњатије, т. III, стр. 140-141).

Критичар такође цитира одговор светога Варсонуфија из Газе неком монаху који га моли да га прати кроз ваздух на том, њему непознатом, путу, јер тај одговор, светога Варсануфија, наводно, оповргава идеју о митарствима. Но и овде је потпуно јасно да је контекст и питања и одговора - један, односно и у питању и у одговору ваздушна митарства су нешто што се подразумева, а жеља светога Варсонуфија "да учини (Христос) да излазак душе твоје буде неометан, и да те удостоји да се поклониш Светој Тројици смело, као "онај ко је ослобођен" - само изражава један елемент учења о митарствима које је било општеприхваћено у подвижничком предању и Газе и целог Истока (св. Варсонуфије и Јован, "Питања и одговори", бр. 145).

Ово је такође један од многих светоотачких цитата које је епископ Игњатије искористио за одбрану учења о митарствима (стр. 154).

Други цитати епископа Игњатија из списа Отаца-подвижника, који недвосмислено уче о митарствима.

Св. ава Доротеј из Газе: "Када душу притисне неосетљивост, корисно је често читати Божанствено Писмо и беседе Светих Отаца које приводе умиљењу, сећати се Страшног Суда, изласка душе из тела и сусрета са страшним силама уз чију помоћ је она творила зло током овог кратког и бедног живота" (стр. 146).

Свети Теогност, чији су списи ушли у "Добротољубље": "Неизрецива је и неисказана сладост у души која одлази из тела претходно обавештена о свом спасењу... У друштву Анђела (послатих по њу) она без задржавања пролази кроз ваздушно пространство нимало неузнемиравана од злих духова; радосно и одважно усходи, она упућујући топлу благодарност Богу, и најзад долази да се поклони своме Творцу" (147. стр.).

Скитски монах Евагрије: "Опомени се душо и помисли како ћеш поднети изненадно разлучење од тела, када страшни анђели дођу по тебе и шчепају те у час када не очекујеш и у време о коме ништа не знаш! Каква ћеш дела послати пред собом у ваздух када те почну испитивати за дела твоја непријатељи твоји што бораве у ваздуху?" (148-149 стр., Пролог 27. октобра).

Свети Јован Милостиви: "Када душа изиђе из тела и почне да узлази на Небеса, пресрећу је чопори демона и подвргавају многим испитивањима. Они је испитују за лаж; клевету, (итд. - следи дугачак списак грехова, сличан ономе од двадесет грехова наведеног у житију св. Василија Новог). "Док душа узлази са земље на Небеса не могу јој помоћи ни сами свети анђели: помаже јој само њено покајање, њена добра дела, а пре свега милостиња. Ако се услед заборавности не покајемо овде за какав грех, можемо се милостињом избавити од насиља на демонским митарствима" (143. стр., Пролог 19. децембар).

Још један Отац из "Добротољубља", свети Петар Дамаскин, каже: "У време смрти демони ће опколити моју бедну душу држећи списак свих зала које починих". (У његовим Делима, Кијево-Печерска Лавра, 1905. Г., 68. стр.).

Како смо већ видели, у богослужбеним текстовима има много молитава, нарочито оних упућених Мајци Божјој, у којима се подвижничко учење о митарствима или подразумева, или се о њему директно говори.

Подоста их је већ цитирано у овој књизи. Дајући много више цитата (из "Октоиха", "Требника", молитава на исход душе, акатиста и канона Мајци Божјој и разним светитељима), епископ Игњатије закључује: "Учење о митарствима... представља општепознато и општепризнато учење у целокупној богослужбеној пракси Православне Цркве. Она саопштава то учење својој деци и опомиње их како би у њиховим срцима посејала душеспаситељни страх и припремила их за успешан прелазак из привременог у вечни живот (т. Ш, стр. 149).

Типичан тропар за православне "Минеје" (дванаест томова у којима су сабране службе Светитељима за сваки дан), јесте тропар из службе св. Јовану Златоустом (27. јан.).

У петој песми канона Пресветој Богородици који је написао "Јован" (очигледно преподобни Јован Дамаскин), каже се: "Подај ми, Владичице, да без туге прођем поред мислених тирана и хорди мучитеља у ваздуху, да бих Теби, поздрављеној радосно (од Анђела), и ја радосно ускликнуо: Радуј се, свим људима надо непостидна".

Нема смисла нагомилавати цитате из православне литературе који би показали да је ово учење било јасно изложено у Цркви током векова; епископ Игњатије износи те цитате на пуних дванаест страна, а могло би бити наведено и много других. Но онај коме то учење није по вољи може га увек "протумачити на свој начин или га претворити у карикатуру. Чак је и наш критичар ипак принуђен да призна постојање макар извесног броја православних текстова који говоре о демонском испитивању" после смрти; да би одбранио своју тврдњу о митарствима као о некаквој "измишљотини", критичар вели да се "таква виђења могу избећи ако се боримо у овоме животу, ако се кајемо за своје грехе и умножавамо врлине" (6: 12, стр. 24).

А то управо и јесте смисао учења о митарствима које је он, претворивши га у карикатуру, одбацио. Учење о митарствима нам је и дато да бисмо се трудили сада, борили се сада, у овом животу са демонима који пребивају у ваздуху, и тада ће се сусрет са њима после смрти претворити у победу, а не у пораз. Колико је подвижника ово учење надахнуло на такав труд и борбу! Али ко од нас може рећи да је он већ добио тај рат и да се не мора бојати демонског испитивања после смрти?

Ми се добро сећамо свих оних служби за упокојење архиепископа Јована (Максимовића) 1966. г., чији је врхунац био на дан његове сахране. Сви присутни су осећали да је то сахрана Светитеља: тугу због раздвајања с њим сменила је радост због стицања новог небеског заступника.

Па ипак је неколико присутних архијереја (а нарочито епископ Сава Едмонтски) позивало народ да се моли усрдније, говорећи о "страшним митарствима" кроз која мора проћи и овај Светитељ, ово чудо Божје благодати у наше време.

Нико од присутних није мислио да ће наше молитве избавити архиепископа Јована од демонског "испитивања", нити је ико замишљао уплаћивање царине у некаквој царинарници на Небесима. Но ти позиви су допринели да се појача молитва верних за архиепископа Јована и несумњиво му помогли да прође кроз митарства.

Сам врлински и милосрдни живот овог светог човека, заступништво светих које је он на земљи прослављао, молитва верних, која је у ствари и сама још један плод његове љубави према њима - све то, само Богу познатим путевима, које ми не треба да истражујемо, несумњиво му је помогло да одбије нападе тамних духова у ваздуху. И када је епископ Сава допутовао у Сан Франциско да би присуствовао службама у четрдесети дан по смрти архиепископа Јована, рекао је вернима: "Дошао сам да би се заједно са вама молио за упокојење његове душе у овај важни и одлучујући четрдесети дан, кад се одређује где ће пребивати до општег и страшног Божјег Суда"- и тиме поново побудио молитву верних, подсећајући их на други предмет православног учења -живот после смрти.

У наше време православни хришћани ретко слушају о овоме, и зато треба још више да ценимо везе које имамо са таквим представницима православног подвижничког предања.

Међу руским православним богословима, одбацивање учења о митарствима одавно је сматрано као један од знакова црквеног "модернизма".

Зато је свети Игњатије Брјанчанинов значајан део свог тома о загробном животу посветио том учењу, које је било изложено нападима у Русији још средином XIX века.

Насупрот неоснованом мишљењу критичара да митарства прихватају само они који су под "утицајем Запада", треба знати да римокатолички и протестантски Запад уопште не познаје појам митарстава.

Појам митарстава јавља се само у православном подвижничком учењу. Напад на њих данас у Цркви врше они који су (у неким савременим православним училиштима) умногоме примили "западњачки" начин мишљења и веома мало уважавају традиционалну (предањску) православну побожност.

Недавно је протојереј Михаил Помазански, један од највећих савремених богослова у Православној Цркви, написао чланак у одбрану учења о митарствима, који делом представља одговор нашем критичару (објављен у часопису "Православна Русија", 1979 г., бр. 7). У њему он упозорава на то да се у данашњем православном друштву често постављају питања о нашој вери. Та питања постављају, о њима расправљају, са неправославних позиција, представници других вероисповести, а понекад и православни хришћани који нису чврсто утемељени у Православљу...

Последњих година све се више запажа критички став према читавом низу црквених веровања која се називају "Примитивнима", производом "наивног" схватања света и "наивне" побожности, и као таква жигошу се речима попут "митови", "магија" и сл. Наша је дужност да одговоримо на такве ставове".

Епископ Теофан Затворник даје овај, можда најтрезвенији и најједноставнији одговор онима који не желе да прихвате православно подвижничко учење: "Ма како се нашим умницима бесмисленом чинила идеја о митарствима, ипак ће и они морати да прођу кроз њих".

Митарства нису никаква "поучна басна" измишљена за "прост народ", како то критичар мисли (5: 6, стр. 26) нити су "мит" и "плод маште", нити "грозна бајка" како он каже - него истинито сведочанство о ономе што нас чека после смрти, сведочанство које је у православном подвижничком предању сачувано од најранијих времена хришћанства.

 

[VladanSimić]

ЗАКЉУЧАК

 

Очување многовековног предања православне побожности у овом данашњем свету постаје неравноправна битка против безбројних непријатеља. Православне парохије су се толико секуларизовале да православни свештеник који жели да оживи то предање и у њему васпитава своју паству, лако може да падне у очајање и од саме помисли на Тако нешто.

Већина свештеника и епископа заврше тиме да непастирски иду за својом паством и прилагођавају предање овоземаљском начину мишљења, услед чега предање сахне и одумире.

Може се запазити да су у већини Помесних Православних Цркава књиге које свештенство посвећује питању загробног живота, задржале веома мало од предањског православног учења и побожности. Ако се онај свет уопште и помиње, то је онда или у најопштијем и најапстрактнијим терминима, или пак у виду шала на рачун "св. Петра" и "бисерних двери" Горњег Јерусалима, што се често чују међу обездуховљеним римокатоличким и протестантским свештенством. За већину православних хришћана онај свет је постао нешто удаљено и веома магловито, са чиме нема живог додира и о чему се уопште и не може рећи ништа одређено.

Страдална Црква у Русији - можда благодарећи њеним страдањима а такође и урођеном конзервативизму -сачувала је у много већој мери него друге Православне Цркве традиционални православни однос према оном свету.

У слободном свету скоро да једино Руска Загранична Црква наставља да објављује традиционалну православну литературу о овом питању, продужавајући традицију "Пролога" и других душекорисних зборника старе Русије. Зато се могу сматрати срећним они православни хришћани којима је доступна ова литература и који је прихватају у простоти и побожности, избегавајући дух "критицизма" који је многе, особито међу новообраћенима, удаљио од истинског предања и осећања православља.

Има ли уопште потребе подсећати на то како свет, чак и православни свет - сматра "старомодним" (!?) оне који објављују и читају овакву литературу.

Главни циљ ове књиге је био - учинити ову "старомодну" литературу разумљивом и доступном савременим хришћанима, којима би само могло бити од користи да читају оно што је током много векова доносило богате духовне плодове православним читаоцима.

Циљ нашег критичара је управо супротан: потпуно дискредитовати ову литературу, одбацити је уз оптужбу да је реч о "поучним баснама" и "грозним бајкама" и подвргнути богослужење и Житија Светих свестраној "критици" како би се из њих одстранили сви овакви елементи (види нпр. његово ревносно настојање да дискредитује житије преп. Василија Новог због тога што се у њему налази опис митарстава, "Тlinging Herald, 7: 2, стр. 14).

Назовимо овај подухват именом које он и заслужује: то је дело истог оног западног рационализма који је у прошлости тако много нападао Православну Цркву и у многима затро истинско схватање и истински осећање Православља. На римокатоличком и протестантском Западу ови напади су доживели потпуни успех, а из преосталих Житија Светих тамо су одстрањени сви натприродни елементи, тако да се она често и сматрају само "поучним баснама". Оптужујући све противнике његовог учења за "схоластицизам", сам критичар се показује много већим схоластичарем од свих: његово учење се не заснива на јасним и једноставним текстовима који су део Предања Цркве од најранијих времена до данас, него на низу његових сопствених "логичких дедукција" које представљају радикално другачије тумачење и ревизију јасног смисла основних хришћанских текстова.

И сам тон и језик критичара су тако груби да он православно учење које напада претвара у ружну карикатуру, а према многим поштованим православним учитељима који су православну предањску побожност очували живом све до наших дана, он исказује крајње непоштовање.

Ево шта он, на пример, говори о проповеди "Живот после смрти" архиепископа Јована Максимовића (види погл. 10), човека светог живота и значајног савременог богослова: "То је "грозна бајка" о души коју после њеног изласка из тела демони подвргавају испитивању и мучењу... У тој бајци се вернима говори да, кад неко умре, они треба одмах да заказују службе за упокојење душе умрлог, јер су њој наше молитве веома потребне, а смрт је страшан догађај (очигледно, Бог није могао Сам од себе а се смилује на страдалну душу или да јој помогне, него су на то морали да га подстакну вапаји и крици смртних људи). Ова бајка такође садржи и несумњиво богохулни опис Успења Мајке Божије (6: 2, стр. 22)". Овде није споменуто име архиепископа Јована, али је из реченог потпуно јасно на коју беседу критичар мисли.

Овакав језик међутим знак је недопустивог неуважавања, без обзира ко је тај православни ауторитет којег критичар напада.

Оно што је заиста трагично јесте чињеница да критичар на све могуће начине покушава да лиши православно Хришћанство онога што и иначе нагло ишчезава код нас: предањски побожног схватања онога света и веровања у њ, израженог не само кроз литературу коју читамо (а коју критичар хоће да омаловажи), него и кроз наш однос према умрлима и ономе што чинимо за њих. Очигледно је из горе наведеног цитата да критичар, за разлику од архиепископа Јована, сматра да није нужно молити се за умрле одмах по њиховој смрти и уверен је да души нису потребни, нити јој ишта могу помоћи, наши "уздаси и вапаји"!

Он изричито тврди да су "ствари које ми у молитви иштемо за умрле само објављивање онога што ће они ионако добити" (7: 3, стр. 27), и да то нема никаквог утицаја на њихову вечну судбину, превиђајући да овим учењем он не само да противречи Светим Оцима, него уклања и главни мотив који људе побуђује да се моле за умрле.

Какав немилосрдан однос према умрлима!

Какав груб однос према живима!

Какво неправославно учење!

Они који се моле за умрле сигурно не доживљавају своје молитве као некакве "магијске бајалице" (7: 3, стр. 23) или као "мито или магијско средство за умилостивљење Бога" (стр. 26), како безобзирно тврди критичар, него се моле с искреном вером (као и у свакој другој молитви) да ће Бог по својој милости заиста подарити оно што иштемо од Њега. "Синергија" Божије воље и наших молитви не може се разумети уз помоћ суве логике, горе и од "схоластичке", којом се служи критичар.

Они који се још увек напајају на изворима православног предања данас представљају мањину која полако ишчезава. У данашње време људима треба помоћи да схвате нашу предањску побожност, а не ниподаштавати учитеље такве побожности, а њу саму подривати и рушити.

Антиправославно учење овог критичара о загробном, животу је утолико опасније јер угађа оним најтананијим страстима савременог човека. Православно учење о загробном животу уопште није "слатко"; оно од нас захтева трезвен приступ, пун страха Божјег.

Но човечанство је данас веома размажено и егоистично и не жели да слуша о таквим непријатним стварима као што су суд и одговорност за грехе.

Много је пријатније узвишено учење "исихазма" које нам говори да Бог "уствари" и није тако строг како га описује православно подвижничко предање, да "уствари" и не треба да се плашимо смрти и за њом долазећег суда, да ћемо, ако се окренемо узвишеним духовним идејама попут оних у "Добротољубљу" (одбацујући притом као алегорије све оне одломке о митарствима), бити "сигурни" под окриљем "љубећег Бога" који неће тражити од нас одговор за почињене грехе, укључујући и заборављене и незнане...

Таква, "узвишена" размишљања завршавају се стањем не много различитим од стања разних "харизматика" и осталих који су већ сигурни у своје спасење, или оних који прихватају окултно учење да у смрти нема ничега страшног. Истинско православно учење о загробном животу, напротив, рађа страх Божји у човеку и надахњује га да се бори за Царство Небеско против свих невидивих непријатеља који му стају на пут.

На ту борбу су призвани сви православни хришћани и велику неправду им наносе они који разблажују православно учење да би га учинили "удобнијим".

Нека свако чита оне православне текстове који највише одговарају духовном узрасту на коме се он налази. Али нека му нико не говори да може њему непријатне текстове одбацити, прогласивши их за "бајке".

Мода и мишљење се код људи могу мењати, али православно предање остаје увек исто, ма колико да је мали број оних који га следе. Будимо увек његова верна чеда.